Piše: Đorđe Bajić
Dansko-američka koprodukcija Njen privatni pakao jedan je od onih filmova koji od gledaoca traže potpuno prepuštanje. Ako očekujete konvencionalni triler sa jasnom pričom i smislenim objašnjenjima, danski autor Nikolas Vinding Refn vam svakako neće pružiti ono što želite. Ako, međutim, prihvatite da je pred vama filmska fantazmagorija satkana od žanrovskih citata i vizuelnih egzibicija, Njen privatni pakao postaje mnogo zanimljiviji. Refn snima film za sladokusce i posvećenike, gledaoce koji su već „inicirani“ i nagledani, što svakako znatno sužava nišu, ali i zavređuje naklon zbog hrabrosti.
BIOGRAFIJA
Refn je debitovao sredinom devedesetih filmom iz serijala Diler (1996), nakon čega su sledili nastavci (2004, 2005) i još čitav niz nasilnih krimi priča iz sveta danskog podzemlja, u kojima je sarađivao sa Kimom Bodnijom, Madsom Mikelsenom, Zlatkom Burićem i Slavkom Labovićem. Od 2003. godine (Strah X), Refn snima na engleskom, a Vozač (Drive, 2011), u kome glumi Rajan Gosling, predstavlja vrhunac njegove dosadašnje karijere. Nakon toga usledili su razočaravajući Samo Bog prašta (2013), takođe sa Goslingom, i Neonski demon (2016), sa El Fening u glavnoj ulozi, pa desetogodišnja pauza kada je reč o bioskopskim filmovima, tokom koje se Refn posvetio radu na serijama Previše star da umre mlad (2019) i Kopenhagenski kauboj (2023).
Refn se u mrak bioskopskih sala vraća ostvarenjem Njen privatni pakao, koje se tematski i motivski naslanja na Neonskog demona. To je priča o El (glumi je Sofi Tačer, mlada američka glumica u usponu), devojci koja se u distopijskom gradu uronjenom u misterioznu maglu nađe na meti maskiranog ubice koji je poznat pod nadimkom Kožar i koji svoje žrtve ubija dijamantskim rukavicama. Paralelno, u nekom drugom vremenu i okruženju, američki vojnik (Čarls Melton) očajnički traži svoju nestalu ćerku. Ipak, suština filma nije toliko u onome što se događa koliko u načinu na koji je to prikazano – a taj način je ekstremno refnovski. Tu su neon, boje, mrak, stilizovano nasilje i likovi koji kao da su izašli iz nekog zaboravljenog filmskog sna.
ITALIJANSKA TRADICIJA
Najveća snaga Njenog privatnog pakla jeste upravo njegov vizuelni i zvučni hipnotizam. Refn radije gradi atmosferu nego što razvija zaplet, pa neonsko svetlo, kompozicija kadra, pokret kamere i muzika Pina Donađa postaju ključni za ovo bioskopsko iskustvo. Rezultat više liči na nadrealni košmar nego na klasičan horor-triler. Problem je što ista ta strategija može da bude i njegova najveća slabost: ono što jednom gledaocu deluje hipnotično i primamljivo, drugom će izgledati kao nešto razvučeno do granice izdržljivosti. Što pre shvatimo da scenario koji potpisuju Refn i Esti Đordani nema nameru da nam pruži odgovore – tim bolje. Zbog te odluke film na mahove počinje da podseća na anti-triler i u tome leži njegova najveća provokacija, ali i najveći rizik. Logika sna prisutna je od početka, s tim što postaje sve izraženija kako film odmiče. Što se više likovi približavaju onome što traže, svet u kome bivstvuju postaje sve manje razumljiv. Magla briše prostor, ali i granicu između stvarnosti, sećanja i košmara.
Određeno filmsko znanje pre gledanja Njenog privatnog pakla zaista je važno. Gledalac koji poznaje samo savremeni triler i horor gotovo izvesno neće imati razumevanja za Refnove rizike. Ključ za čitanje filma jeste đalo, italijanski podžanr nasilnih horor-trilera koji je procvetao šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Refn otvoreno priziva Darija Arđenta, pre svega njegove klasike Suspiriju i Tamno crveno, ali i Marija Bavu i njegovo remek-delo Krv i crna čipka, ali i SF Planeta vampira. Zasićene boje, arhitektura koja prestaje da bude racionalan prostor, likovi koji se pojavljuju kao prikaze i nasilje koje prelazi granicu realizma pripadaju tradiciji ovog podžanra. Ali Refn ne rekonstruiše đalo – on ga dekonstruiše i prebacuje u sopstveni vizuelni jezik.
Gledalac koji dobro poznaje Arđenta, Bavu, ali i Brajana de Palmu i Dejvida Linča u znatno je boljoj poziciji, jer je Njen privatni pakao satkan od omaža propuštenih kroz Refnov filter. Zato je ovde posebno važna Refnova saradnja sa Pinom Donađom, kompozitorom veteranom čiji je rad neodvojivo povezan sa De Palmom (Keri, Obučena da ubije, Pucanj nije brisan, Striptiz smrti…), Danteom (Urlikanje, Pirana) i Arđentom (Dva zla oka, Trauma, Volite li Hičkoka?). Njegov angažman nije samo pitanje hira ili prestiža: Refn želi ovog kompozitora iz dva razloga – zbog njegovog talenta, ali i zato što tom saradnjom dodatno produbljuje dijalog sa prethodnicima koji su mu bili nadahnuće.
UZORI
De Palma je u novom Refnovom filmu prisutan i izvan muzike. Refn koristi njegovu opsesiju voajerizmom, dvostrukim identitetima i melodramatskim preuveličavanjem. Međutim, tamo gde De Palma gradi precizan zaplet i rasplet, Refn je mnogo više zainteresovan za atmosferu i nejasnost. Tu onda dolazimo u domen Dejvida Linča, jer je Njen privatni pakao jedan od onih filmova u kojima nije uvek jasno da li gledamo nešto što se „zaista događa“ ili je to sećanje, košmar ili, možda, alegorija. Nasilje se pojavljuje iznenada, ali ne mora nužno imati funkciju koju očekujemo od žanrovskog filma.
Sve je tu toliko artificijelno da je prava napetost nemoguća. Tu se može pronaći i trag Keneta Angera – spoj seksualnosti, nasilja i visoko stilizovane slike. Refn je oduvek bio fasciniran granicom između eksploatacije i umetnosti, a ovde tu granicu dodatno zamagljuje. Zanimljiva je i japanska komponenta. Lik američkog redova Keja (skraćeno K. – kao aluzija na Proces Franca Kafke), kojeg igra Čarls Melton, funkcioniše kao svojevrsni izlet u svet filmova o jakuzama šezdesetih godina.
UDEO GLUME
U takvom filmskom svetu glumci nemaju mnogo prostora za tradicionalnu psihološku karakterizaciju. Sofi Tačer i Čarls Melton moraju da igraju telom, pogledom, držanjem i prisustvom. Dijalog je često sveden na minimum ili nema previše smisla, pa njihova lica, kostimi i način na koji se kreću kroz stilizovane prostore postaju deo dramaturgije. To je posebno zanimljivo u slučaju Meltona, čiji lik deluje kao da je izašao iz nekog starog japanskog kriminalističkog filma, dok Tačer svoju junakinju pretvara u heroinu futurističke mračne bajke. Važnu ulogu igra i Havana Rouz Lu, koju smo nedavno gledali u odličnom Tonu zločina (Tuner), a čiji potencijal ovde nije do kraja iskorišćen, kao i Dugrej Skot i Dijego Kalva, čije su epizode zanimljive, mada nezaokružene. Mlada norveško-američka glumica Kristin Froset dobro je iskoristila prostor u ulozi „nove devojke“ Hanter, koja je, zapravo, verzija Džesi iz Neonskog demona.
Zbog svega navedenog, Njen privatni pakao već sada ima potencijal za kultni status, a ta tvrdnja se savršeno uklapa i u njegovu festivalsku sudbinu. Film je u Kanu izazvao snažne reakcije, uključujući i višeminutne ovacije, ali je bilo i dosta gledalaca koji su napustili salu tokom projekcije. Ovo nije film koji pokušava da pronađe sredinu između umetničkog eksperimenta i žanrovskog zadovoljstva. On bira ekstrem. Jedni će u dugim kadrovima, tišinama i ponavljanjima pronaći nešto primamljivo i hipnotičko. Drugi će u istom videti prazninu koju popunjava magla. Jedni će reći da Refn stvara atmosferu, drugi da atmosferom prikriva nedostatak radnje. Paradoks je u tome što su obe reakcije potpuno legitimne i suštinski tačne – jedna ne isključuje drugu.
Izvor: Vreme
