Priredio: Jovan Pejčić
Jer pro šao ni sam kroz ži vo ta hu ku
sklo plje nih oči ju i skr šte nih ru ku.
Milan Rakić, „Misao“
1.
Stvaralac među najboljima u plejadi srpske pesničke moderne (Vojislav Ilić, Jovan Dučić, Sima Pandurović, Vladislav Petković Dis, Milutin Bojić), diplomata najvišeg reda, dobrovoljac u Prvom Balkanskom ratu – Milan Rakić bio je ličnost kojoj se u svakom pogledu moglo samo diviti i sledovati joj. „Ka da sam jednom, davno, – zapisao je Borislav Mihajlović Mihiz – upitao Ivu Andrića: ’Kako ste to Vi, polazeći i dolazeći iz najdonjeg bosanskog karakaza na, uspeli da postanete takav Gospodin?‘, lecnuo sam se od sopstvenog pitanja… Očekivao sam da će se [Andrić], po običaju, smrknuti i zatvoriti. Začudo, samo se osmehnuo i odgovorio: ’Niste vi poznavali Milana Rakića. On je bio gospodin!’“
Milan Rakić rođen je u Beogradu 30. septembra 1876. godine. Završio je Drugu mušku gimnaziju (gde su mu profesori bili Bogdan Popović, Jovan Cvijić, Ljubomir Stojanović), potom pravne studije na Velikoj školi u Beogradu i u Parizu na Sorboni.
U Srbiju se vratio 1902. Ove godine objavljuje u Srpskom književnom glasniku, pod pseudonimom „Z“, „Sonete I, II“ ([„Surovo će vreme naša dela strti…“] i [„Celivasmo ga u lice i čelo…“]), pesme koje će ga, uz druge, odmah izneti na veliki glas. Naredne, 1903. godine pojavljuje se prva njegova zbirka Pesme, koju posvećuje Bogdanu Popoviću. Kao Glasnikov pozorišni kritičar tokom 1904/5. prati repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu.
2.
Diplomatska karijera Rakićeva počinje 1904, kada je kraljevim ukazom postavljen za pisara u Ministarstvu inostranih dela Kraljevine Srbije. Nepunu godinu kasnije raspoređen je na rad u srpski Kraljevski konzulat u Prištini. Kao sekretar, pa vicekonzul, onda konzul, na Kosovu i Metohiji službovao je, s malim prekidima (Skoplje, Solun), punih šest godina.
Život u Kosovskom vilajetu ozbiljno je narušio Rakićevo zdravlje. Kada mu se u jesen 1911. vratila malarična groznica, izneo je Beogradu želju da bude premešten iz Prištine. Dva meseca kasnije, postavljen je za sekretara uMinistarstvu inostranih dela Srbije, gde radi od prelaska u Beograd, i gde će juna meseca postati šef Konzularnog odeljenja.
Mir kakvome je težio kratko traje. Odmah po proglašenju mobilizacije za rat s Turskom za oslobođenje Stare Srbije, pristupa, 3. oktobra 1912, dobrovoljačkim odredima pod komandom Alimpija Marjanovića i kreće prema Kosovu. U Prokuplju prolazi oštru dvonedeljnu vojnu vežbu pod komandom vojvode Vojislava Tankosića, pa se s prvom četom Vojina Popovića – Vojvode Vuka upućuje na srpsko- tursku granicu, na odsek sa kog se otvara put prema Prištini.
3.
Jedva se može naći primer da Rakić govori o sebi. Drugi su mu uvek i svuda prvi. On je, nema sumnje, do kraja života sledio Cvijićev asketsko-monaški ideal rada na velikim nacionalnim pitanjima: „Ličnost ili ličnosti koje rade, ne smeju da se vide, norad i rezultati rada.“
Eto shvatanja iz kojeg valja razumeti prirodu Rakićeve nacionalne samosvesti, iz kojeg treba objašnjavati njegovo poimanje veze ličnoga s narodnim, sa dašnjice s istorijom. Bitni su napor i delo, ne „narcis“ koji se pomalja i viče iza njih.
Ali čovek nije Bog. Bivalo je, ipak, i časova kad je Milan Rakić odstupao od svoje na daleko znane navike. Tada se, ne uspevajući da priguši po nos, poveravao o sudbini koja ga je pratila pri oslobađanju grada u kojem je do skora konzulovao. Branimiru Ćosiću je, tako, priznao: „Najlepši čas sam doživeo jednog dana 1912. godine, na Gazi-Mestanu. Ne znajući da sam i ja tu, jedan mlad oficir je recitovao moju pesmu.“
Ta je priča uistinu zanosna. Sastoji se od dve epizode, na koje se može gledati kao na činove jednoga istog dramskog zbivanja.
Prvi deo priče dolazi od Milana Ćurčina:
Po ulasku u Prištinu, Rakiću je prva misao bila da s oslobodiocima što pre dođe u Konzulat. Navodim:
Otišao je pravo u konzulat i potražio je u podrumu zvono što ga je kao konzul nekad, prilikom posete sultana Abdul Hamida na Kosovu 1911, prokrijumčario bio da bi ga obesio u zvonik pravoslavne crkve „pozdravljajući“ sultana. Nadao se, tada, da će sultan, „ganut“ tolikom pažnjom, zatvoriti oči pred svršenim činom, i dopustiti da opet zvona, posle više stotina godina, zazvone sa hrišćanskih crkava i manastira. […] Ali su ga tada potkazali turskim vlastima, te mu ove, u poslednjem času, osujetiše nameru i pokvariše radost.
Sada je s vojnicima zvono izneo i okačio ga o granu u porti Crkve Sv. Nikole, jedine srpske crkve u Prištini.
Prvi je povukao uže, pa ga je predao onom do sebe, da i on zazvoni.
Narod i vojnici pristupa li su zvonu je dan po jedan, skidali kapu, krstili se i povlačili za uže – čitav taj dan zvonilo je opet zvono u Prištini oglašavajući oslobođenje i ispunjenje zavetne misli srpskoga naroda.
Drugu epizodu zabeležio je Mladen St. Đuričić i ona se tiče doživljaja o kojem će Milan Rakić mladom prijatelju reći: „To mi je bio najveći dan u životu.“
Đuričić ne prepričava događaj nego se u potpunosti prepušta Rakićevom kazivanju:
Ostavio sam konzulat u kome više nisam imao šta da radim, pa sam uzeo pušku… Dakle izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe…
Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant.
– Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se ovo mesto zove?
U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se remenjače.
– Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara!… To je Gazi-Mestan, na kom je Obilić…
Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju!
Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio – otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko:
– Na Gazi-Mestanu, od Milana Rakića!
Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i ostade viseći kao plamena zastava… Iskaza me celog – planina!…
Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta:
– Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je s nama… Evo ga pozadi, s bombama… u odredu Vojvode Vuka!
I odmah odjeknu komandantov glas:
– Dobrovoljac Rakić, napred!
Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze… prvi i poslednji put tada.
Ipak, kazivanja Ćurčinovo i Đuričićevo ostala bi nepotpuna bez Rakićevog prištinskoga pisma ženi – upućenog 10. postarom, 22. oktobra 1912. godine po novom kalendaru:
Juče, utornik, na čelu jedne kolone uđoh u Prištinu. Još sad ne mogu da se stišam i da mirno pišem o svemu što se za ovo nekoliko dana dogodilo. Glavno je da je sve bilo dobro i da je Kosovo osvećeno.
Ja sam vrlo dobro, bolje nego u Beogradu. […]
Ovakve događaje što sam video smatram kao naročito dobročinstvo nekog proviđenja…
Ratnika Milana Rakića kralj Petar Prvi uzdigao je u red velikih junaka Prvog balkanskog rata: odlikovao ga je Zlatnom medaljom za hrabrost.
Slobodan Vladušić: Srbija je Kosovo, ili: Jedna izbrisana pesma
4.
U Prvom balkanskom ratu Rakić je učestvovao do ulaska srpske vojske u Prištinu.
U drugoj polovini novembra 1912. godine prati austrougarskog izaslanika Teodora fon Edla, koji na Kosmet dolazi da bi utvrdio istinu o takozvanoj „prizrenskoj / Prohaskinoj aferi“. Decembar mesec provodi u Londonu, kao član srpske delegacije na Konferenciji o miru između balkanskih država i Turske; zadužen je za pitanje razgraničenja s Albanijom.
Po izbijanju Prvog svetskog rata raspoređen je u Ratni pres-biro, potom, 1915, za savetnika Srpskog poslanstva u Bukureštu. Nikola Pašić, predsednik vlade, daje nalog da se u vezi sa „Crnom rukom“ i suđenjem Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i drugim „crnorukcima“ od Rakića uzme izjava.
Menjaju se potom gradovi i države Rakićevog diplomatskog službovanja: Stokholm, London, Kopenhagen, Sofija, Rim.
5.
Rakićev diplomatski, državno-politički angažman od 1905. do 1933. godine predstavlja jednu stranu nacionalnog rada. Druga ravan njegove ljudske egzistencije našla je ishodište u poeziji. Prve stihove napisao je 1891, poslednje 1936. godine. Iza sebe ostavio je ukupno sedamdeset jednu pesmu, od kojih je osam pesama objavljeno posthumno.
Na ulasku u srpsku književnost Rakića je dočekao Jovan Skerlić sudom da je „uspeo da svojim snažnim talentom odskoči od… gomile rasplakanih stihotvoraca“. Iz poezije i iz života ispratila ga je Isidora Sekulić rečima: „Imali smo ga kao kneza mašte i pesme.“
U svome stvaralaštvu Rakić se otpočetka iskazao kao originalna i neponovljiva pojava: nov po senzibilitetu, po jeziku, po ritmu, po osećaju, po imaginaciji. Opredelivši se za jampski jedanaesterac i simetrični dvanaesterac, on melodijski govor semantički i zvučno produbljuje i širi međusobnim prelivanjem redaka i strofa, što unutrašnje polje čvrste spoljne forme čini fluidnijim i spiritualnijim izrazom bića i pesme. To je naznačio već u prvoj zbirci programskim izrekama i sintagmama: „Razbi predrasude i kalupe stare“, „nov jezik s novim osećajem“, „silno zadovoljstvo osećati sve“ – što se na bitan način odrazilo ne samo na artificijelnu, već i na tematsko-motivsku sferu pesama, a odatle na njihova socijalna i životno-filosofska značenja.
Pesimistički pogled na svet temeljna je osobina sveukupnoga njegovog stvaranja i doživljaja života, kako kad peva o ženi i ljubavi, čulnim uzletima bića, vaskrsnoj simbolici prirode, tako i kad kao teme uzima društveni jad, bolest, starost, opštu prolaznost svega na svetu, smrt.
6.
Ako odložimo ljubavni i metafizički krug pesama, ostaju poetika i simbolika istorijskih, predačkih, rodoljubivih stihova sabranih oko naslova „Na Kosovu“, zapravo najlepšeg ciklusa srpske patriotske poezije. Sva iskustva ev ropskog pesništva, sva sila nacionalnoga pesničkog nasleđa, sve formalno i du binsko reformatorstvo srpske lirike „zlatnoga doba“ slili su se u karakter slika, signala, značenja i, konačno, u istinu i proročanski smisao ovoga jedinstvenog ciklusa. Zato valja vaspostaviti njegov istorijat. Sve ove pesme nastale su u vreme autorovog kosovskog službovanja i sve su inspirisane prošlošću i savremenošću, istinom i lepotom, duhom Kosova i Metohije u prostoru i vremenu. Po redosledu pojavljivanja, to su pesme: „Minare (1905), „Na Gazi-Mestanu“, „Simonida“ i „Božur“ (1907), „Jefimija“ i „Kondir“ (1910), „Na puštena crkva“ i „Nasleđe“ (1911). Najviše ih je objavljeno u Srpskom književnom glasniku (4), ostale su rasute po Srpstvu: u Almanahu srpskih i hrvatskih pisaca (2), po jedna u Bosanskoj vili i Politici.
Nije teško vas postaviti opšte duhovno značenje i društveno-istorijski smisao Rakićevih rodoljubivih stihova:
Pesniku se najpre pokazuje kosovsko minare, belo iznad crnih kuća, simbol Osmanskoga carstva, turske vlasti. Tmurno raspoloženje i bol što su ga, tako, zahvatili pristupanju na kosovsko tle, u trima potonjim pesmama zamenjuju – stihijom jedne nove i moćne, u isto vreme epske i subjektivne, samo posmatračke imaginacije i rečitosti kakvu srpsko rodoljubivo pesništvo do tad nije imalo ni poznavalo – slike krvavih božura, juriša silnih oklopnika, četa koje na bojnom polju padaju jedna za drugom. Zatim mu se u viziji javlja Arnautin koji bode oči kraljici Simonidi na fresci, pa monahinja Jefimija kako plače nad srpskim plemenom „koje obuhvata tama“, dok „svetlosti nema na vidiku celom“. Zapevanje i plač Stare Crne Gospe prenosi se, onda, na staru ikonu u napuštenoj crkvi, na kojoj, „očajan i strašan, Hristos ruke širi, / Večno čekajući pastvu, ko je nema“.
U pesmi Nasleđe, poslednjoj po nastanku, događa se, međutim, preokret – mit i predanje postaju aktivan činilac istorije i pesnikove sadašnjosti: čin identifikacije lirskog subjekta ostvaruje se u dimenziji koja vremenske po javnosti doživljaja svenarodne stradalničke povesti (relacija: nekad–sad, u preimenovnoj atribuciji: sjaj–tama, mit–kultura) briše kao neontološki izraz bića, što znači da etnička određenost prerasta u generičku predodređenost, zamrla kolektivna svest u probuđenu nacionalnu samo svest i spremnost da se izazov prošlosti prihvati kao odgovornost za budućnost.
Grupišući pesme u ciklus s naslovom Na Kosovu Rakić se, međutim, držao ne hronološkog, već semantičkog kriterijuma raspoređivanja. Po tom merilu, na prvo mesto došla je pesma „Božur“; iza nje usledile su: „Simonida“, „Na Gazi-Mestanu“, „Nasleđe“, „Jefimija“, „Napuštena crkva“ i, u epiloškoj funkciji, „Minare“. Takvim prerasporedom pesama njihova značenjska težišta primila su, s jedne strane, dodatan opšti smisao, a s druge, oformila još i nadređeno simboličko jezgro sadržano u pesmi „Nasleđe“, pozicionisanoj u sam centar ciklusa.
Po strani je ostala osma kosovska pesma, „Kondir“, sinteza nadvremenih, višesmislenih motiva života, ljubavi, viteštva, časti, smrti. U Novim pesmama, drugoj i poslednjoj svojoj zbirci (koja će u Beogradu izaći pred kraj 1912) pesnik će, međutim, ovu pesmu povlastiti tako što će joj dati položaj uvodne pesme u zbirci. Pri konačnoj redakciji, u zaveštajnoj knjizi svoje poezije – Pesme (1936). ra nijoj privilegiji dodaće nov značaj: „Kondiru“ će dodeliti ulogu prologa u sveukupno svoje stvaralaštvo u stihu.
7.
Srpska kraljevska akademija imenovala je Rakića 1921. godine za dopisnog člana. U februaru 1934. izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije (bolest mu nije dozvolila da održi pristupnu besedu o Ljubomiru Nenadoviću kao putopiscu). Početkom aprila postao je predsednik Beogradskog PEN kluba.
U julu 1936. izdržao je prvu tešku operaciju. Zdravlje se ne popravlja: rak mu razjeda utrobu, prelazi na jetru. Godine 1938. predsedavao je na komemorativnom skupu Beogradskog PEN kluba posvećenom ličnosti i deluMomčila Nastasijevića..
U martu 1938. izdržava drugu tešku operaciju u sanatorijumu dr Beržerea u Neiju, gde se oporavlja tri meseca, bez vidnog poboljšanja. Napušta Francusku 24. juna i, na putu za Beograd, zadržava se u Zagrebu. Tridesetog juna uveče, u 21 čas, posle uzaludne nove operacije, umire u sanatorijumu dr Antuna Gotliba, na Srebrnjaku (Zagreb).
Zemni ostaci pesnikovi preneti su u Beograd i 2. jula izloženi u crkvi Svetog Aleksandra Nevskog. U 16 sati održano je u crkvi posmrtno opelo, u prisustvu srpske umetničke, naučne, diplomatske i vojne elite. U ime Društva starih četnika pogrebu je prisustvovao vojvoda Dule Dimitrijević. U crkvi, činodejstvovao je vladika raško-prizrenski Serafim (Jovanović) sa devet sveštenika; tu se on od Rakića oprostio u ime svoje eparhije i svih Kosovaca. Pred crkvom je nad odrom pesnikovim prvi govorio predsednik Srpske kraljevske akademije Aleksandar Belić. Nad grobom, poslednji se od pesnika Gazi-Mestana oprostio Božin Simić, crnorukac, komita, saradnik Rakićev na kosovskometohijskim poslovima; on je govorio o Milanu Rakiću kao nacionalnom radniku, diplomati, četniku i čoveku.
8.
Godine 1939, u tekstu koji je imao da vas postavi lik nedavno umrloga pesnika, Bogdan Popović, stari drug i prefinjeni tumač njegovih stihova, prizvaće u sećanje upravo kosovske godine Milana Rakića: „Takav je to bio čovek, uvek i u svemu isti: kao rodoljub u Prištini, kao borac u ratu, kao čovek kod koga su posle reči dolazila dela, posle pesme ’Na Gazi-Mestanu‘ odlazak u dobrovoljce.“
Uz svoj narod i perom i puškom: Jovan Pejčić o knjizi „Srpski pesnik, Milan Rakić i Kosovo“
Grigorije Božović, najbolji kosovskometohijski pripovedač, bliski Rakićev saradnik u njegovim prištinskim godinama, zapisaće 1938. godine: „Kao god što je otmeno ljudsko biće Milana Rakića kao najnežnijom kujundžijskom srmom upleteno u njegovo pesničko stvaranje, tako je i njegov nacionalni, njegov srpski lik na jedan vrlo tanan način, samo njemu svojstven, snažno urezan u ono malo divnih njegovih nacionalnih stihova. […] Da nacionalni Milan Rakić bio je onakav kako je i pevao. “
Po svemu „čovek u sebe okrenute ambicije“, kako će zapisati Isidora Sekulić, Milan Rakić bio je, kao što već znamo, poznat sa osobine da govori o drugima, često ushićeno, o sebi nikad i nikako. To ćutanje o sebi otkriva osnov njego veličnosti – prirodu pravoga, po srećnom izrazu Todora Manojlovića, „elitnog čoveka“. Manojlovićev pojam „elitnog čoveka“, pri tome, ne nalazi svoju srž među činiocima kulturnoga ili psihosocijalnog porekla, već u nadmoći kakvu može pružiti jedino moral: „Svaka je prava superiornost, u suštini, etička, čovečanska superiornost – i nema prave pesničke ili umetničke veličine bez čovečanske veličine. Primer Milana Rakića, ponovo i najsvečanije, potvrđuje tu istinu – i čini nam se da je u tome glavna vrednost i najdublji značaj njegove pojave.“
Određeniji je Jovan Dučić. Za njega je Rakić čovek „sav […] integralan, sav zatvorena linija“, to jest ličnost u kojoj nema ničeg „napolovičnog, uslovnog, konvencionalnog“.
Dučićeve reči u izvesnom su smislu komentar Rakićevoga ljudskog, pesničkog, intelektualnog vjeruju iznetog u jednom njegovom pismu: „Ja sam se uvek starao da onome što ja osetim, dam karakter opštosti, i ima puno ljudi, s kojima sam odličan prijatelj, a koji ne samo od mene nisu čuli ništa o mojim osećanjima, nego nisu mogli ni naslutiti da li se uopšte što u meni i šta dešava, toliko mi je nelagodno uplitati sebe i upoznavati druge sa stvarima koje se mene tiču.“
Na šta je, među ostalim, tu Rakić mislio pokazuje epizoda koju će evocirati Kosta St. Pavlović: „Milan Rakić poslanikovao je pune dve godine u Kopenhagenu sa pesnikom Polom Klodelom [francuskim nobelovcem za književnost]. Dobro su se znali i često sastajali, i obojica su napustili Kopenhagen februara 1921 – Rakić [je otišao] za Sofiju, Klodel za Tokio – a Klodel nije saznao da mu je Rakić bio kolega ne samo u diplomatiji, već i u pesništvu.“
9.
9.Godine 1940, u ogledu „Milan Rakić – čovek, pesnik, Srbin i zapadnjak“, Stanislav Vinaver definisaće pojavu prijatelja rečima punim oduševljenja: „Obuhvatna i harmonična zgrada, […] u svemu gospodin starog kova, grand seigneur“.
Taj i takav gospodin znao se, ipak, u nekim samo njemu znanim časima, otvoriti i progovoriti o sebi. Mladom pesniku Miodragu M. Pešiću je, tako, poverio: „Pesme su za mene pričešće.“
Iz toga Rakićevog priznanja, iz te tačke gledanja, Rakić je do danas ostao nepročitan.
Izvor: Nova Zora
