Пише: Вук Бачановић
Готово свака људска заједница, чак и она која је прошла кроз модернизацију, секуларизацију и постмодерну деконструкцију властитих митова, задржава одређену врсту колективног нарцизма: увјерење да је управо она заједница пристојних људи, да њене катастрофалне погрешке могу бити само инцидент, девијација или посљедица туђе провокације, док је насиље других израз њихове суштине. У друштвима у којима су етничке границе још снажно натурализоване и доживљене готово као примордијалне чињенице свијета, тај је механизам само видљивији: „нас“ увијек нападају, „ми“ се увијек бранимо, наши злочини имају околности, њихови имају карактер. Парадокс је у томе што је таква слика истовремено и потпуна лаж и дјелић истине: људске заједнице заиста јесу често угрожене, нападане и понижаване, али управо од стварног искуства страдања најлакше настаје мит о властитој онтолошкој невиности. Срби у томе нису никаква антрополошка аномалија.
Зато су изљеви шовинизма којима свједочимо посљедњих дана у Хрватској и дијеловима БиХ са бошњачком већином према којима су Срби некакав нарочито поремећен народ зато што дио њих од Ратка Младића прави херојски симбол подједнако интелектуално биједни као и сама митологизација Младића. Утврђене чињенице о његовим злочинима не постају ни за милиметар мање ужасне када их ставимо у глобални контекст, али тај контекст показује колико су политичке заједнице способне да властито насиље претворе у патриотизам: читав низ америчких предсједника доносио је одлуке повезане с ратовима, бомбардовањима, државним ударима и масовним цивилним страдањима, па ипак нису постали симболи колективне срамоте него су и даље саставни дио националног пантеона „земље слободних и дома храбрих“. Ништа од овога не треба читати као апологију Младићу. Напротив: то је одбијање провинцијално-шовенске утјехе да је он доказ некакве специфичне српске покварености унутар људског рода. Он припада много страшнијој, универзалнијој причи о томе шта људи раде када властито насиље успију превести на језик одбране, жртве и тобоже свештеног колектива. Антрополог Дејвид Ричиз је управо у томе видио једно од темељних својстава насиља: онај ко га чини настоји да га смјести у поредак легитимног, док га жртва и дио посматрача виде као недопустиво. Агамбен у Homo Sacer ту доноси још мрачнији закључак: политичке заједнице не производе само оправдања за насиље, него и категорије људи чији се живот постепено изузима из уобичајеног моралног поретка. Други најприје престаје бити ближњи, затим постаје пријетња, а напосљетку живот над којим се насиље више не доживљава као злочин него као нужност, одбрана или историјска правда. Човјек, дакле, није страшан само зато што је способан за насиље, него зато што је способан да свом насиљу, односно подршци насиљу у име своје заједнице, произведе морални језик, а својој жртви одузме статус онога чија би патња уопште требало да га потресе.
Бернхард Гизен у Тријумфу и трауми управо показује да херој, жртва и починилац нису само моралне ознаке једном заувијек причвршћене за историјске личности, него културне фигуре колективног памћења чије се позиције могу мијењати са перспективом заједнице: оно што је за једну заједницу демонски терор, за другу може бити херојско мучеништво. Херој, код Гизена, никада није „приватни“ херој: његова харизма живи само ако га заједница дефинише, памти и ритуално обнавља, док се у наративној конструкцији његовог тријумфа сједињују херој, приповједач и публика која се с њим идентификује. Зато ни обиље знања о почињеним злочинима само по себи не мора разбити херојски култ. Признати да онај који је симболички представљао „нас“ није био херој него починилац значи, по Гизену, удар на саме културне претпоставке колективног идентитета и зато може постати траума за заједницу која се у њему препознавала. Управо ту почиње преображај починиоца у трагичног хероја, мученика или жртву туђе неправде: у њему се више не брани само конкретан човјек него морална биографија читаве групе. Гизенова формула да „нема приватних хероја“ зато је овдје пресудна: хероја не производи његова биографија сама по себи, него заједница која га памћењем, причом, ритуалом и мјестима сјећања непрестано поново ствара.
Ако нам за описани процес митологизације треба контролна група унутар бошњачког корпуса, имамо је пред носом. Група бошњачких алима и интелектуалаца (проф. др Џемалудин Латић, проф. др Сафвет Халиловић , проф. др Шефик Курдић, проф. др Изет Терзић), блиских Странци демократске акције и Исламској заједници БиХ је 30. марта 2015. упутила саудијском краљу Салману писмо подршке војној операцији „Олуја одлучности“ у Јемену, славећи је као борбу против „шијске експанзије“ и подржавајући саудијску интервенцију; рат који је услиједио, наравно уз одговорност и других зараћених страна, УНДП је до краја 2021. процијенио на око 377.000 убијених повезаних са сукобом, од чега око 154.000 као посљедица директног насиља и око 223.000 посредно од глади, болести и урушавања услова живота. А 24. априла 2015, баш на стогодишњицу почетка уништења османских Јермена, у Сарајеву је одржан скуп на којем се узвикивало да „јерменски геноцид није истина“ и носили транспаренти „Нема геноцида“; Анадолу је тада изричито забиљежио да су скупу присуствовале и чланице удружења Мајке Сребренице и Мајке Жепе, а Мунира Субашић је говорила у прилог релативизацији онога што се догодило 1915. Само је у таквом режиму селективне емпатије било могуће да Мушан Топаловић Цацо, командант 10. брдске бригаде Првог корпуса Армије РБиХ, директно одговоран за ратне злочине над сарајевским Србима, буде сахрањен у самом Меморијалном центру Ковачи, у првом реду насупрот турбета Алије Изетбеговића, чиме је просторним језиком колективног памћења из сфере моралне осуде премјештен у сакрализовани пејзаж заједничке жртве и тако симболички трајно уписан у националну митологију.
Сарајевска топонимија показује да ова врста меморијалне селекције није изузетак него правило. Таксативно, у граду и Кантону Сарајево данас постоје: Улица реиса Фехима Спахе, по реису-ул-улеми који је 1941. поздравио успостављање НДХ и позвао муслимане на лојалност њеном државном поретку; Улица Мустафе Бусулаџића, као и јавна ОШ „Мустафа Бусулаџић“, названи по припаднику „Младих муслимана“ и ратном публицисти чији су текстови садржавали изразит антисемитизам и симпатије према силама Осовине; Улица Мухамеда ефендије Панџе, по човјеку који је био један од кључних муслиманских заговорника обраћања Хитлеру 1942. и који је потом агитовао за регрутовање босанских муслимана у 13. СС дивизију „Ханџар“; Улица Сулејмана Пачариза Хоџе, по команданту муслиманске милиције који је сарађивао с италијанским и њемачким окупаторима, а пред крај рата добио чин пуковника Хрватских оружаних снага под командом Макса Лубурића; Улица Алије Наметка и јавна ОШ „Алија Наметак“, по писцу који је за вријеме НДХ радио као лектор и интендант Хрватског државног казалишта у Сарајеву, идеолошки подржавао усташки режим и због свог ратног ангажмана након 1945. био осуђен; Улица Асафа Сердаревића, по припаднику „Младих муслимана“ који се прикључио оружаном покрету Мухамеда Панџе; те Улица Османа ефендије Растодера, по команданту колаборационистичке муслиманске милиције у Санџаку. Такво памћење функционише управо тако што историјску биографију раздваја од меморијалне фигуре: противрјечности, политичке лојалности, компромитујући поступци и конкретан историјски контекст постепено нестају, а остаје пречишћена слика мученика, патриоте или жртве „туђе“ репресије. Колективно сјећање, дакле, не памти више конкретног човјека него симбол који му је накнадно додијељен и који служи моралној самопотврди заједнице. Исти механизам видљив је данас у дијелу српског друштва у односу према Ратку Младићу: што се његова стварна историјска биографија, са свим документованим злочинима, више потискује из видног поља, то лакше на њено мјесто ступа редукована фигура „војника који је бранио народ“, породичног човјека и жртве непријатељског суда. У оба случаја хуманизација престаје бити пут ка разумијевању историјске личности и постаје техника њеног издвајања из историје.
То, наравно, не чини ни Бошњаке ни Србе „горим народом“, нити их претвара у некакав цивилизацијски изузетак, него их управо смјешта у много шири, универзални образац начина на који заједнице прерађују властите починиоце, жртве и сјећања. Т ијест показује исту страшну антрополошку „правилност“ као и у случају хрватског постјугословенског друштва: Томпсонов масовни култ, са нормализацијом поздрава „За дом спремни“, може коегзистирати с вишегодишњим покушајима ревизије карактера Јасеновца, који су добијали простор и у дијелу римокатоличког медијског простора, нарочито у Гласу Концила, гдје су објављивани текстови ослоњени на тезе Игора Вукића о „радном логору“ и довођено у питање схватање Јасеновца као система масовног убијања. Ни овдје није поента да су Хрвати „гори“, него да се властита историјска тама посвуда далеко лакше релативизује него туђа. Емпатија према „нашима“ и морална анестезија према „анамо онима“ нису српски патент него једна од најмрачнијих људских константи.
Вук Бачановић: Најстрашнија и најтрагичнија личност српског Двадесетог вијека
То, међутим, ни најмање не аболира политичке, вјерске и медијске структуре које такве обрасце препознају, свјесно производе и одржавају онда када им служе за мобилизацију, легитимацију власти или дисциплиновање сопствене заједнице. Антрополошка универзалност механизма не укида конкретну политичку одговорност оних који од селективног памћења, страха и моралне искључивости праве трајан ресурс политичке моћи.
П. С. Србе се, нарочито због ратова деведесетих и тежине злочина чији је најмрачнији симбол постао Ратко Младић, крајем XX вијека често поредило с Нијемцима и нацистичким искуством. На први поглед та аналогија може изгледати заводљиво, али је историјски прилично површна: српско искуство XX вијека по структури колективног памћења далеко више подсјећа на јерменско. Као што је јерменски идентитет немогуће разумјети без катастрофе геноцида, расељавања и губитка читавих завичаја, тако се ни српско колективно памћење не може одвојити од масовних страдања, прогона и геноцидног насиља које су Срби преживјели током истог стољећа. То, наравно, ни најмање не умањује злочине које су Срби починили над другима, али битно мијења перспективу: пред нама није народ који је из некакве историјске невиности једноставно постао „нови Нијемац“, него заједница чије је стварно искуство жртве могло постати један од материјала за каснију националистичку мобилизацију, самооправдавање и моралну сљепоћу према туђој патњи. Када хрватско и бошњачко десничарење своје морализаторске екскурсе претвори у причу о Србима као искључивим носиоцима зла који су се наводно удаљили од „цивилизације“, губи из вида да су и Срби били историјски страдалници; баш као што српско друштво, када властиту жртву претвори у једину мјеру историје, постаје слијепо за патњу коју су други претрпјели од српских руку. Срби су, на крају, само људска бића: ни за милиметар боља, али ни за милиметар гора од других.
