Piše: Nataša Vujisić Živković
Razumljivo je što vlada u javnosti toliki interes za izbor novog rektora Univerziteta Crne Gore. Bojim se samo da javni razlozi ovoga puta nijesu vođeni činjenicom da je Univerzitet Crne Gore tzv. integrisani univerzitet, pa rektor ima znatno veća ovlašćenja od npr. rektora Univerziteta u Beogradu, na kome su pojedinačni fakulteti pravna lica.
Tako da dok se tokom studentske pobune u Beogradu morao konstituisati „Prošireni rektorski kolegijum“ da bi zastupao javni glas Univerziteta (ostavimo sada po strani tabloidnu hajku na rektora profesora Vladana Đokića); u Podgorici je rektor profesor Vladimir Božović mogao da radi na svojoj viziji jednog dinamičnog univerziteta, infrastrukturno razvijenog, naučno sve relevantnijeg, sa pedagogijom otvorenom prema izazovima savremenog trenutka.
I rezultati nijesu izostali i ne mogu se poreći.
Sada je vrijeme da se bira novi rektor, i upravo zbog te specifičnosti (koja nije evropski izuzetak već pravilo!) Podgoričkog u odnosu na Beogradski univerzitet, postavlja se pitanje ne samo habitusa, političkog itd opredijeljenja novog rektora/rektorke, nego njegovih/njenih ideja i organizacionih sposobnosti u naučnom i društvenom polju. Koliko domaćem, toliko i međunarodnom.
Javila se dilema i zahtjev nekih kolega sa Univerziteta Crne Gore, da rektora biraju neposredno profesori, koliko ja razumijem njihov predlog Senat UCG, a ne Upravni odbor na predlog Senata.
Na većini svjetskih, prestižnih univerziteta na koje želimo da se ugledamo, rektor (u anglosaksonskom području: predsjednik) Univerziteta ne bira se neposredno od profesora. No, to su privatni univerziteti, a mi bi na državnom kakav je Univerzitet Crne Gore, mogli da imamo veća prava u izboru, smatraju neki profesori. Drugi ih pitaju zašto se za takvo rješenje nijesu založili prilikom duge procedure donošenja novog Zakona o visokom obrazovanju?
Bilo kako bilo, za javnost koja ne mora biti upućena u sve tajne izbora „univerzitetskih zvezdočataca“, kako bi se našalio Imanuel Kant, bitno je objasniti da se rektor uvijek bira iz redova redovnih profesora univerziteta, koji su prilikom prethodnih izbora „prosijani“ kroz sito i rešeto, trebalo bi, kvalitetom svog naučnog i pedagoškog rada.
Dosadašnja uprava Univerziteta Crne Gore insistirala je na profesorstvu kao dinamičnoj kategoriji koja nosi naučno-obrazovni rad univerziteta i njegovu društvenu misiju. Upravo po tome je državni univerzitet znatno nadmašio privatnu konkurenciju u Crnoj Gori. Otuda je često na meti surevnjive kritike, ali i to „ide u rok službe“. Naravno ne treba nikada i nigdje idealizovati ostvareni stepen profesorstva; već površno prateći medije u Crnoj Gori vidi se jedan broj profesora koji kao Burdijeovi „narcisi u ogledalu“ podliježu ne samo zovu prolazne slave, već i plemenskog političarenja.
Velika većina profesora, ipak, brani profesorstvo. I to je dovoljno: da profesori ostanu profesori! Da li će se rektor, između njih, birati ovim ili onim načinom, manje je bitno. Razumije se, integrisani univerzitet zahtjeva ličnost na čelu kakvu smo opisali. Radovaćemo se novim idejama za razvoj Univerziteta Crne Gore. I novom rektoru/ki koji će nadmašiti dosadašnjeg.A najviše ako kolegijalni duh profesorstva u Crnoj Gori donese značajne naučne rezultate.
*Autorka je redovni profesor istorije pedagogije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
