За домаће медијске посленике у Немачкој важила су посебна правила. Гебелс је одлучио да се сви новинари, фотографи, сниматељи, писци, песници, филмски и радијски продуценти, издавачи, као и многи други уметници, једноставно мобилишу. Тако су настале чувене Пропагандне чете под командом генерал-мајора Хасоа фон Ведела
Први дио можете прочитати овдје
Пише: Вељко Ђуровић
Међу првима су из Немачке протерани амерички новинари Расел Хил из Њујорк трибјуна и Ралф Барнс из Хералд трибјуна. Ипак, проблеми ратних извештача у Британији и Француској били су већи него код њихових колега у Немачкој. Зато је током септембра и почетком октобра 1939. године око стотину извештача неутралних земаља прешло у Берлин.
Иначе, Ралф Барнс из Хералд трибјуна, који је међу првима протеран из Берлина, био је и први од 37 америчких новинара, колико их је погинуло на задатку у Другом светском рату. Барнс је летео британским бомбардером који се срушио новембра 1940. на територији Југославије. Покривао је рат на Медитерану када је Мусолини окупирао Грчку.
Барнс је боравио са групом англосаксонских дописника на британском ратном броду. Од РАФ-а је добио дозволу да се врати бомбардером за Лондон 17. новембра, ноћним летом. Полетели су из Албаније, али се због лошег времена авион срушио код Даниловграда у Црној Гори. Трочлану посаду и Барнса Војска Краљевине Југославије сахранила је уз војне почасти.
Први страни новинар који је са немачким трупама ушао у Пољску био је дописник и шеф бироа агенције АП у Берлину Пол Луис Локнер. За то извештавање је добио Пулицерову награду. Пратећи немачку армију био је у Холандији, Белгији, Француској, а у априлу 1941. године и у Југославији.
У децембру 1941. године, кад су САД објавиле рат Немачкој, Локнер је са осталим америчким дописницима ухапшен и у мају следеће године размењен као заробљеник за немачке дописнике и дипломате.
Радио, фотографије и филмски записи као кључна средства пропаганде
За домаће медијске посленике у Немачкој важила су посебна правила. Гебелс је одлучио да се сви новинари, фотографи, сниматељи, писци, песници, филмски и радијски продуценти, издавачи, као и многи други уметници, једноставно мобилишу. Тако су настале чувене Пропагандне чете (ПК – нем. Propagandakompanien) под командом генерал-мајора Хасоа фон Ведела.
Свака чета имала је по три јединице, а свака јединица је била подељена на групе за писану реч, фотографију, филм и радио. Сви чланови Пропагандних чета прошли су војну обуку и оспособљени су да користе различито оружје и војну опрему. Било је предвиђено да се, у случају потребе, и борбено ангажују. Проценат њихових погинулих и рањених био је исти као и у немачкој пешадији, 30 одсто. Међутим, њихова улога је пре свега била да искористе своја професионална умећа да „психолошким усмеравањем утичу на расположење код куће, у иностранству, на фронту и на непријатељској територији“.
Пропагандне чете су врло успешно обављале свој задатак у немачком ратном походу. Кључна средства пропаганде били су радио, фотографије и филмски записи. Свакодневно су емитовани радијски извештаји са свих фронтова под називом Wehrmachtbericht. Пропагандни тимови су, где је год било потребно, дуж линије фронта постављали радио предајнике преко којих су се обраћали својим војницима, али и окупираном становништву.
У Русији је у Смоленску био Радио Зигфрид, у Украјини Густав и Марта, у Београду Soldatensender Belgrad, који је поставило ПК одељење „Југозапад“ Војне групе „Балкан“. На западном фронту је отворена радио станица Camerade du Nord, која се представљала као француска илегална станица која се наводно бори против агресије.
Вељко Ђуровић: Тотални рат у коме су и медији изгубили слободу
Немачки пропагандни филмски журнали вртели су се и по биоскопима широм Америке
ПК тим који је пратио немачку армију ка Варшави поставио је радио станицу у граду Диршау на истоку Прусије (данас Пољска), одакле су емитовали програм представљајући се као Радио Варшава, четири дана пре него што је главни град Пољске пао, што је изазивало велику конфузију.
Првих дана инвазије на Пољску дописници неутралних земаља били су снабдевани неограниченом количином фотографија, извештаја и филмских журнала.
У последњој фази окупације неколико пробраних извештача је имало прилику да, на сигурној дистанци, прате немачке трупе како би потврдили оно што им је већ речено. Америчке новине су биле пуне немачких фотографија. Извештаји из Берлина доминирали су на новинским страницама. Филмски журнали ПК чета вртели су се и по биоскопима широм Америке.
За разлику од Немаца, Британци, мајстори пропаганде у Првом светском рату, испрва се нису најбоље снашли. Њихово Министарство за информисање је за четири недеље од почетка рата порасло са 12 на 999 запослених. Одлучили су да ће, што се њих тиче, овај рат бити без вести ван њихове контроле, односно да ће применити исти систем надзора ратних извештача као у Првом светском рату.
То значи да ће са британском војском бити један службени „очевидац“ и ограничени број дописника које ће, наравно, пратити официри за надзор. Драгоцено време трошено је на ситнице око новинарских акредитација – на пример, да ли да новинарима на униформама пише „C“ (Correspondent) или „WC“ (War Correspondent).
Министарство рата тражило је од већих новина да одреде извештаче који ће се придружити британским трупама које ће кренути за Француску чим почну ратна дејства. Тражили су да се то уради што пре, да би се извештачи на време привикли и упознали са правилима, као и да би им војска сашила униформе и лагано их апсорбовала у сопствену машинерију. Док су се извештачи размештали са својим возачима, куририма, телеграфистима, официрима за надзор и цензорима, дежурни „очевидац“ им је омогућавао основно покривање догађаја.
Од 999 чланова тима британског Министарства за информисање само 43 новинара
Овога пута „очевидац“ није био војно лице, као у Првом светском рату, већ новинар Александар Клифорд, бивши Ројтерсов шеф дописништва у Немачкој. Он се, на специјалном задатку, прикључио британским трупама у Француској 19. септембра 1939. Истовремено, четири британска дописника, изабрана тајним гласањем, одређена су да се прикључе француским трупама на линији Мажино, где се очекивало да ће почети прве борбе.
У Британији се негодовало. Министарство за информисање са својим тимом од 999 чланова било је на мети критика, нарочито када је објављено да у тиму има само 43 новинара. Дејли експрес је објавио како ће Британија ускоро морати да баца летке из авиона да објасни свом народу како рат напредује. Манчестер гардијан је потврдио да званична саопштења сигурно не помажу непријатељу, али се пита и „да ли она нама ишта користе?“
Генерал-мајор Ијан Бит, директор прес службе у Министарству рата, објаснио је зашто Немци имају успешнију ратну пропаганду, па се писмено обратио Тајмсу. По његовим речима, Хитлер је, као агресор и иницијатор рата, имао почетну војну и медијску предност, а окупација Пољске је Немцима омогућила да створе сензационални прес материјал.
Даље, Хитлер, за разлику од Британаца, не мари што шири лажи о кретању својих јединица, док је тајност о покрету британских трупа суштински важна. На крају је, ипак, обећао да ће се прес служба поправити. На основу тог обећања, прва група новинара дошла је на страну савезника у Француској 10. октобра 1939. године. Било их је 15 из Британије и земаља Комонвелта, девет из Америке и осам фотографа и сниматеља. Контролисали су их официри за надзор извештача.
Извор: Радар
