Пише: Мирослав Стојановић
Још једно „откриће“ о (наводно) тајним плановима западног војног савеза за скори, готово неизбежни, рат с Русијом, овога пута на страницама високотиражног и утицајног немачког (булеварског) „Билда“, подигло је, изнова, медијску и политичку прашину.
Мање шокантно од неких ранијих суморних предсказања, па и оног лансираног такође посредством медија из исте, Шпрингерове куће, са страница дневника „Велт“, оно, у том дугом низу, актуализује и додатно појачава злослутну буку ратних бубњева.
За разлику од ранијих сценарија, овај лансиран посредством „Билда“, чије ауторство се приписује америчком мајору Пингреју, „освежен“ је искуством из украјинског рата: важна улога у „обуздавању Русије“ дата је дроновима и роботима. План је да се њиховом употребом неутралишу, најпре у Калињинграду, а потом дубоко у руској територији, борбени авиони, ракетни системи и инфраструктура.
У стварању ратне психозе и њеном довођењу, с времена на време, до усијања, учествују и људи на најодговорнијим функцијама: министри одбране, начелници генералштабова, шефови обавештајних служби, специјализоване и утицајне корпорације. Таква је, неспорно, америчка РАНД корпорација: она је својевремено својим драматичним извештајем снажно узбудила и узбунила западни свет.
И као да ауторима сценарија о сигурном, неизбежном рату, при чему се увек говори о Русији као агресору који га започиње, и није најважније хоће ли се њихове поуздане прогнозе остварити и да ли ће до рата заиста доћи.
Циљ је постигнут: у атмосфери страха и ратне психозе лакше се повлаче радикални потези – енормно повећање војних издатака и невиђена милитаризација – какви би у „мирнодопско време“ политички, науштрб других потреба (социјала, образовање, здравство, инфраструктура), били непојмљиви и неизводиви.
Фридриху Мерцу пошло је за руком да уклони „кочницу дуга“, уставну категорију која је владама ограничавала могућност задуживања изнад 0,35 процената бруто националног прихода. Направио је специјални фонд „тежак“ 500 милијарди евра искључиво за потребе Бундесвера. Опседнут је идејом да створи најјачу армију на Старом континенту. И Немце (опет) учини ратничким народом.
Није од тога политички профитирао. Најновија истраживања су за њега крајње неповољна – 80 одсто грађана сматра га неуспешним канцеларом. Ниједан од његових претходника није био толико непопуларан.
Ако септембарски избори у три источнонемачке покрајине прођу како се иначе предвиђа и (десничарска) Алтернатива за Немачку тријумфује (а очигледно хоће), поставиће се озбиљно питање Мерцове политичке судбине.
У свим тим ратним сценаријима посебно варничи тамо где се НАТО и Русија „физички додирују“. Готово искључиво (доскора) око и због Калињинграда и, посебно, уског коридора Сувалки, дугачког 65 километара, који „НАТО територијом“ (Литванија и Пољска) повезује Белорусију (а тиме и Русију) са руском енклавом.
Најрускији град у Европској унији
Последњих недеља, од кад се на друштвеним мрежама појавила (сепаратистичка) „Република Нарва“, простор са истоименим естонским градом (и његовом околином), који од огромног руског пространства деле (само) мост и уска река Нарва. Сад је та тачка, наједном, из више разлога, проглашена (чак) „опаснијом“ од коридора Сувала и – Калињинграда.
Експерти за питања рата и безбедности подсећају да би муњевити руски напад на Нарву био мотивисан двоструком стратешком логиком. Демографијом (деведесет одсто становништва говори руски) и географијом: близина руске територије омогућава брзи препад.
Ту се заиста, у буквалном смислу, НАТО и Русија гледају „очи у очи“. Иако гранични мост на реци Нарви (отворен је само за пешаке, и то од седам сати ујутру до сат пре пола ноћи) са естонске стране контролишу „домаћи“ полицајци, најистуренију тачку НАТО-а – и Европске уније – обезбеђују и чувају трупе Велике Британије, Сједињених Америчких Држава и Француске.
На тој „истуреној тачки“, „најрускијем граду у Европској унији“, сукобљавају се два опречна интереса који у себи имају експлозивни набој могућег сукоба: за НАТО је то граница коју по сваку цену треба чувати. За Русију императивни налог: реч је о већинском руском становништву које, у случају потребе, треба такође по сваку цену заштитити.
Професор међународног права на Универзитету Бундесвера у Минхену Карло Масала представио је у књизи симптоматичног наслова „Када Русија победи“ (објављена 2025. године) хипотетички следећу ситуацију: март 2028. година, Руси у току ноћи заузимају Нарву и балтичко острво Хијума.
НАТО је потпуно изненађен и затечен. Дилема западних стратега и политичара: да ли због градића са око педесет хиљада становника активирати члан 5 статута западне војне алијансе и ући у рат с непредвидивим последицама.
Шала као збиља
И они који верују да до таквог сценарија неће доћи нису начисто око тога како адекватно реаговати на лансирање идеје о „Републици Нарви“ која се шири друштвеним мрежама. Та дилема претвара, у хибридном рату где се све теже разликује шта је истинита информација а шта циљна дезинформација, могућу шалу у претећу збиљу. Притом се подсећа да је Владимир Путин, наводно, још 2022. године изјавио: „Нарва је увек била руска, мора бити враћена Русији“…
Око Калињинграда су снују озбиљнија и опаснија предсказања и сценарији. И овде стратешку улогу игра географија. И, уместо демографије, као у случају Нарве, историја.
Оно што је, у географском смислу, у време Совјетског Савеза била стратешка предност Калињинграда – „непотопиви носач авиона“ – војног утврђења које доминира Балтиком, у новим околностима се може претворити у ману и стратешку слабост: опкољена НАТО територијом, истурена руска енклава могла би (лако) да се изолује и „одсече“.
Ту се коридор Сувалки појављује као најкритичнија тачка сукоба. Ниског интензитета (инциденти, као „тест“ и провокација) и оног који би могао да измакне контроли. Исти парадокс, као у руском случају, коридор има и за НАТО: велику стратешку предност и велику ману. Ако би га Руси запосели, балтичке земље би физички биле одсечене од осталог дела НАТО територије.
А у сценарију који је (још) 2014. године обелоданила америчка корпорација РАНД, истраживачки центар (труст мозгова) који финансира Пентагон, барата се управо тиме. Под изговором да спрече хуманитарну кризу у Калињинграду, Руси запоседају коридор. Балтичке земље нису способне то да спрече. У страху од драматичне ескалације, савезници оклевају, НАТО је „понижен“.
Литванци су гневно реаговали. Осетили су се, као и у каснијем „Велтовом“ сценарију, отписаним. Нису хтели да буду третирани као „беспомоћни посматрачи“. Аутори сценарија, и оног корпорације РАНД и оног лансираног на страницама „Велта“, објашњавали су да њихова намера није била да потцене спремност Литваније да се брани. У питању је „шок терапија“: да се покрене компликовани механизам западног војног савеза и ојачају „неуралгичне тачке“.
То је дало резултате: НАТО никад није био јачи и опремљенији на том делу „истуреног фронта“ у Литванији и Пољској. Развијена је снажна „концепција одвраћања“, тзв. „Појачано напредно присуство“ с јаким борбеним групама. Једна од њих, она у пољском Ожису, под командом је САД.
Немачка је стационирала близу Виљнуса бригаду опремљену оклопним борбеним возилима „мардер“ и „пума“, која ће, у пуном капацитету, имати око 5.000 војника. Берлину је одбрана коридора изузетно важна. Пољска држи елитну 15. бригаду тик уз коридор. Литванија убрзано гради нову базу на граници с Пољском. Све учесталије се на том терену организују војни маневри с масовним учешћем војника и ратне опреме из више земаља…
Медији на Западу су, посебно 2015. и 2016. године, били пуни драматично интонираних наслова и упозоравајућих текстова о томе да ће Руси за (само) 30 до 60 сати „бити у Риги и Талину“. „НАТО не може да заустави руске тенкове“ („Телеграф“), „Русија би могла да прегази Балтик за три дана“ („Вашингтон тајмс“).
Тадашњи председник Војног комитета НАТО-а (од 2015. до 2018) Петр Павел, сада председник Чешке, сматрао је 2015. године да би Руси могли да „окупирају Балтик“ за два дана. Амерички генерал Бен Хоџис је 2016. године, као командант копнених НАТО снага у Европи, рекао новинарима немачког недељника „Цајт“ после једног од учесталих војних маневара: „Руси би брже узели (Балтик) него што бисмо ми успели да га одбранимо“…
Неки од сценарија показали су се (већ) увелико промашеним. Бар кад је реч о прецизном одређивању датума кад „сигурно крећу ратне операције“. Ништа од тога. С оним „Велтовим“ (обелодањеним у фебруару) треба још мало да будемо стрпљиви, до три сата у ноћи 28. октобра ове године. Тада, по овом предсказању, руске снаге из Белорусије прелазе литванску границу.
Москва их означава као „мировњаке“: штите хуманитарни конвој ка својој калињинградској енклави. У ствари: границу прелазе тешке оклопне снаге. У исто време крећу руске војне формације источно од Калињинграда. Сусретом у јужној Литванији запоседају коридор који одваја балтичке земље копненим путем од остатка НАТО-а.
Најопасније место на свету
Настаје конфузна ситуација. Вашингтон, вербално, пружа подршку НАТО-у. Не жели, међутим, да се активира члан 5 и уђе у рат са Русијом. Москва нуди Америци посредничку улогу.
За то време учвршћује коридор свим расположивим средствима. Од минских поља, тенковских бетонских препрека до противваздушних ракета. Са сваким сатом одбрана коридора постаје скупља. Терет ескалације пребацује се на Запад. Ако НАТО покуша да нешто учини силом, активирају се руски искандери из Калињинграда и Белорусије, уз наговештај нуклеарне претње…
Иако све време одлучно тврди да нема никакве намере и планове да нападне неку од балтичких земаља, ни било коју НАТО чланицу, Москва сигурно будно мотри на збивања око „најопаснијег места на земљи“, коридор Сувалки. Стратешки важан за везу са стратешки важном калињинградском енклавом.
Калињинград чува равнотежа страха
С променом имена после Другог светског рата, од (пруског) Кенигсберга (иако је име добио још у 13. веку, у част чешког краља Отокара Другог Пшемислава) у (совјетски, руски) Калињинград (по хероју Октобарске револуције Михаилу Калињину), град је сачувао једно својство: био је (у време Трећег рајха) и остао (после немачког пораза) тешко освојива тврђава.
И данас се, наиме, у Калињинграду налазе јаке руске снаге. Моћна Балтичка флота, јаки одбрамбени системи, укључујући балистичке ракете „искандер“, које могу да носе нуклеарне главе и гађају циљеве дубоко на територији НАТО чланица.
Црвена армија освојила је Кенигсберг у једној од најуспешнијих ратних операција од 6. до 9. априла 1945. године. Командант немачке армије која је очајнички, уз много жртава, четири дана безуспешно покушавала да одбрани град, генерал Ото Лаш био је принуђен да потпише безусловну капитулацију. На своју руку, упркос Хитлеровој изричитој наредби да га брани „до последњег војника“.
Фиреров бес га умало није стајао главе: осуђен је на смрт због „издаје“. Хитлерова смрт била је, међутим, бржа. Генерал Лаш се, после неколико година проведених у Сибиру, вратио с великим бројем немачких заробљеника 1955. године у земљу. Био је то резултат посете западнонемачког канцелара Конрада Аденауера Москви.
Калињинград, до даљег, чува равнотежа страха. Оно што је ратом добијено, знају то добро и на Западу, не предаје се без рата. Та чињеница не делује, међутим, превише умирујуће за руске грађане у енклави. Поготову кад се све учесталије (јавно) барата оним злослутним ратним сценаријима. И нескривеним, макар одложеним, аспирацијама.
Тешко је поверовати, на пример, да је коцком и пуким случајем одабрано место где ће први пут после Другог светског рата бити стационирана једна „стајаћа“ формација Бундесвера. Бригада с пет хиљада војника. Тик уз онај фамозни коридор, „најопасније место на земљи“…
Извор: НИН
