Пише: Жарко Марковић
Коначно је један 21. новембар прошао без оних досадних и дозлабога предвидљивих медијских наслова попут „У Српској празник, у ФБиХ обичан радни дан“.
Ваљда их неће бити ни 25, када ће у другом ентитету славити, а ми ћемо имати један од „обичних радних дана“.
То је ваљда доказ да је три деценије након завршетка рата свима у овој земљи сасвим јасно да никада нећемо имати заједничке празнике осим Нове године и Првог маја.
И не треба да их имамо, нити је на покушај договора о томе потребно трошити вријеме и ине ресурсе. Овдје је немогуће постићи договор о много озбиљнијим питањима од празника па тај факт нико не зарезује ни за суву шљиву. Празници су тек једна од тривијалних тачака свих наших подјела.
У истој мјери колико није потребно нарицати зато што „они тамо раде“ док „ми славимо“ и обрнуто, толико је потребно указивати на бесмисао и лицемјерје приликом „прославе“ 25. новембра у ФБиХ, и то не у свим њеним дијеловима јер ни Хрвати се нешто претјерано не упињу да поштују тековине ЗАВНОБиХ-а у које се заклињу ликови попут Жељка Комшића и Дениса Бећировића. Јер данашња БиХ са оним што се догодило 25. новембра 1943. има везе отприлике исто као и са догађајима од 14. јула 1789. у Француској. Дакле, никакве. Осим што је локација засједања ЗАВНОБиХ-а Мркоњић Град који је још на територији БиХ.
Све тековине 25. новембра поништене су једним потезом оловке, прецизније потезом неколико стотина хиљада оловака којима су 29. фебруара и 1. марта 1992. године заокруживани одговори „за“ на гласачком листићу на референдуму о независности БиХ, на који нису изашли Срби који су, пак, ако погледамо листу делегата из Мркоњић Града, били доминантан фактор приликом формирања земље која је требало да буде и српска, и хрватска, и муслиманска те ни српска, ни хрватска, ни муслиманска.
Такозвани дан независности данас поништава такозвани дан државности и то никакво окупљање пред Вјечном ватром у Сарајеву не може да промијени.
Оно што је могуће промијенити је однос Бањалуке и Републике Српске према 25. новембру. Одрицати се тог датума само због тога што га славе Комшић и Бећировић нема неког великог смисла јер им се на тај начин поклања оно са чим они и њихови преци имају мало везе или је немају уопште. Одрицањем од 25. новембра дијелом се одричемо и антифашистичке борбе која је својствена српском народу. Не мора бити прослављен, али га није потребно ни потпуно негирати.
А Дејтон?
Сулудо је очекивати да онај ко слави почетак рата, прославља и датум када је окончан исти тај рат који је донио разарање и смрт 100.000 људи. Ако ништа друго, у Сарајеву су бар о том питању изузетно принципијелни.
Извор: Глас Српске
