Пише: Ђуро Радосавовић
Дирнула ме вијест да је одржана ревија на острву Мамула. Потпуно је небитно чија је ревија и чије су креације. Потпуно је небитно што медији преносе како су се окупила сва најзначајнија имена наше естраде, глумишта и бизниса. Суштина је да су се одјевени модели шеткали простором који је некад био затвор и мучилиште.
Није то било предавно, јер има у Боки и даље много људи којима су бабе и ђедови причали о боравку у том затвору Мамула.
И све је на Мамули изгледало cool, dress code је постојао, једна боја: “црна“. Све на фору Јоји Јамамота и Марине Абрамовић, црна као ултимативни стил. Разумљиво. Рекао би човјек, уклапа се у то острво жала и муке. Али не, нико то није поменуо, да је на том плочнику неко издахнуо, да је неко патио. Све се тицало само стила, моде, луксуза и ужитка.
Ако постоји енергија и аура простора, довољно је да се човјек најежи од игнорисања суштине тог простора. Неко се озбиљно поиграо са концептом, заправо, неко се преиграо. Дегутантно је било градити луксузно љетовалиште на том простору мучилишта и казамата, а тек колико је сулудо оргнизовати модну ревију. То чак није ни провокација, то је банализација себе сама.
Занимљив је један приказ те ревије на Мамули који каже: “Форме колекције проистичу из природних елемената који окружују острво. Силуете подсећају на таласе, шкољке, текстуре које рефлектују светлост, као и на птице карактеристичне за острво и деликатне инсекте.“ Дакле, све је поменуто, чак и птице и инсекти, све осим тих мученика који су били утамничени на том острву. Зар то не би била најбоља инспирација, одати неки омаж тим људима који су живот оставили ту, велика већина невини људи. Прочитати њихова имена, одати пошту, повезати ту црну са црном судбином. Али не, то није bussines wise.
Још занимљивије је што се ревија назива “SILENCE“. Дакле, у овом случају то изгледа није само тишина, то је и прећуткивање. Да иронија буде већа, креаторка каже: “SILENCE није колекција инспирисана острвом. Она је разговор са њим. Рељефи зидина постали су текстуре тканина. Хладни метал тврђаве претворен је у скулптуралне ташне и детаље који чувају сећање на њену архитектуру“. Какав storytelling, ваља поновити тај детаљ “разговор са острвом“. Покушај да се дотакне висока умјетност обично заврши као сувопарност.
Ријетко ко је описао Црну Гору као што је то урадио Ратко Вујошевић у пјесми “Au Revoir Montenegro“. Иако је имао свега 24 године, проникао је у у суштину бића Црне Горе, неоптерећен епом, модерним стихом исклесао је оно што је било и што ће услиједити. Попут предсказања он каже “Црна слободо, црно јунаштво и части,/Сваки је грм рака два војника“. И био је у праву. Мамула и ревија су докази.
Тачно 60 година је прошло од кад је објављена поема “Au Revoir Montenegro“ 1966. године у збирци “Знак на путовању“. Много се тога промијенило, Мамула више није затвор, чак ни напуштен затвор, то је сад луксузно љетовалиште и мјесто гдје се организују модне ревије за елиту и испирају уста како су сви инспирисани каменом, игром свјетла на површини воде, заборављајући имена оних који су ту животе испуштали. Прећеривање иде до краја, па на једном мјесту надахнуто пише о одржаној ревији следеће: “Мамула није кулиса. Мамула је коаутор.“
Колико би ту било смисла да је неко гласно током модне ревије на острву Мамула прочитао стихове Ратка Вујошевића:
“О, далеко неко покољење/То није свијећа, већ је луча мртвих,/Њивим у срцу гробове као људе,/На души су маље од колаца,/Глади, Мржње, Освете, и Студен,/То није свијећа већ је луча мртвих“. Скоро као Шекспир. Само да има ко да чује. Да има ко да види. Да има ко да разумије.
Камо среће да је та пјесма одјекнула Мамулом. Али није.
Макар нешто би тамо имало смисла.
Извор: РТЦГ
