Piše: Miloš Miljković
Evropska komesarka za proširenje Marta Kos stala je pred govornicu i saopštila kako je Evropska komisija predložila reformu procesa proširenja Evropske unije. Uz to, Kos je obnarodovala i plan o takozvanoj postepenoj ili faznoj integraciji zemalja u zagušljivoj briselskoj čekaonici. Svet se, kako je zaključila, promenio, pa bi valjalo promeniti i pravila o pristupanju.
Najavljena je „stroža kontrola kandidata“ – jer do sada izgleda nije bila dovoljno striktna i birokratski zamršena. Poenta je, na koncu, prevencija protiv „trojanskih konja“, koja se svodi na umanjenje prostora u kome jedna država članica unutar Unije može da blokira sve ostale (amanet politike Viktora Orbana).
Tako ćemo, kada jednog dana do proširenja dođe, imati stare EU države, sa punim pravima i nove, članice drugog reda, sa razvodnjenim prisustvom u EU institucijama u kojima se odlučuje. I kada se zemlje kanidati sa time pomire (a pomiriće se, jer im ništa drugo ne preostaje), ne mogu a da se ne zapitaju: da li je reforma procesa proširenja izraz iskrene želje za prijem novih članica ili pak prepakivanje iste besadržajne decenijske priče u novu šarenu fasciklu sa primamljivim nazivom?
Celu deceniju, posle ulaska Hrvatske, priča o proširenju Briselu je služila samo za zamajavanje zemalja članica i niko je nije ozbiljno razmatrao. Dok je na istoku kontinenta trajao privid primirja a ruski gas uredno tekao kroz cevi prema ušuškanom zapadu, neopterećujuća nezainteresovanost prema proširenju bila je zvanična politika briselske birokratije. A onda su granate počele da padaju po Ukrajini, a slavine na gasovodima ostale su zatvorene.
Tek tada je za EU pre svega Zapadni Balkan prestao da bude sused sa periferije kome s vremena na vreme pošalju motivacione poruke i počeo da biva prostor za potencijalno protivničko delovanje – ukoliko ga Brisel ne zaveže za sebe.
Priča o faznom uvođenju u EU, koja će podrazumevati slobodno kretanje i veliko zajedničko tržište, zvuči kao nešto što nijedna zemlja kandidat neče moći da odbije. Ali će, naposletku, kako to uvek biva, umesto „obećane zemlje“ oni manje razvijeni „drugoligaši“ ostati da služe onima iz „elitnog ranga“.
Buduće „polu-članice“ EU će, dakle, dobiti pristup tržištu, ali neće imati pravo glasa kada se radi o raspodeli i udelu. One će morati da ispune sve standarde i obaveze, ali u njihovom kreiranju i izglasavanju neće učestvovati, kako bi eventualno sprečile odluke koje idu na njihovu štetu. „Drugoligaši“ će dobijati mrvice sa velikog evropskog stola, dok odluke o strateškim pravcima EU i vetiranje ostaju privilegija ranije formiranog „elitnog kluba“.
Zato nova reforma procesa proširenja EU i dalje znači visoku ogradu koju zemlje kandidati i dalje ne mogu da preskoče. Sa druge strane, ona predstavlja odškrinuti kapiju – kako države u „čekaonici“ ne bi odustale od čekanja i okrenule se prema drugoj strani sveta. Sve to više liči na taktiziranje i kupovinu vremena nego na iskreni poziv za ulazak u zajednicu evropskih država.
Benefiti i garancije
Igor Novaković, viši saradnik Centra za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC fond), kaže za NIN je po njegovom mišljenju predlog funkcionalno dobar zato što su do sada pojedine države bile sklone da koče ceo proces proširenja. Prema njegovim rečima, od 2013. godine praktično se ništa nije pomerilo.
„Ovo fazno pristupanje, odnosno postepeni ulazak, u stvari garantuje određenu vrstu bezbednosnih mehanizama u političkom smislu za dosadašnju Evropsku uniju. Cela logika koja je bila do sada dominantna bila je ta da će se u jednom momentu desiti prvo reforma same unije, potom će se desti i proširenje. Upravo zbog primera Orbanove Mađarske, gde je sama funkcionalnost, odnosno donošenje odluka u Uniji u gomili stvari bila prilično usporena oko nekih pitanja“, navodi Novaković.
On podseća da se to dešavalo jer je Mađarska kao i svaka druga države EU imala pravo veta, ali ga je ona koristila – što je bio problem. Po Novakovićevom viđenju, Evropska unija upravo to želi da izbegne. Naš sagovornik dodaje da to fazno pristupanje garantuje državama kandidatima postepeni ulazak u različitim segmentima.
„Fazno pristupanje daje nešto državama kandidatima ako napreduju u procesu reformi. Tamo gde odrade i ispune reforme, očekuje se ulazak u tu oblast konkretno. Čak mislim da je Marta Kos rekla i dala primer jedinstvenog mehanizma za plaćanja u Evropi SEPA, gde je Srbija već ušla, kao primer kako bi to moglo da funkcioniše. Naravno, ona se ogradila tu, ona je rekla da to nije pravi primer, pošto su dometi toga veoma ograničeni, ali je to istakla kao jedan od modela koji bi se mogao primenjivati“, objašnjava Novaković.
On zapaža da će sa jedne strane biti konkretnih benefita za države kandidate za članstvo, dok će, sa druge strane, proces faznog pristupanja će verovatno davati garancije starim državama članicama da nove neće imati puno pravo da blokiraju donošenje određenih odluka.
„Ali, tek treba da vidimo kako će to biti. Prva stvar, ono što je jasno u ovom momentu, da od samih reformi Evropske unije nema ništa za duži vremenski period. Dakle, postojeći ugovori o Evropskoj uniji – poslednja reforma je bila u Lisabonu 2007. godine – će ostati dalje na snazi. To neće biti dirano. Tako da će taj sistem, novi model, će biti implementiran preko ugovora o pristupanju“, predočava Novaković.
Kada je reč o tom novom modelu ugovora o pristupanju EU, naš sagovornik podseća da smo već čuli da su održane konsultacije u Dablinu, te da ministri spoljnih poslova u bliskoj budućnosti o tome treba da debatuju. Novaković navodi da postoji mogućnost da će prva država koja će po tom modelu ući u Evropsku uniju biti Crna Gora – iako ona verovatno ona neće imati to famozno fazno pristupanje kao ostali.
„Verovatno će biti navedena neka vrsta ograničenja ili prelaznih perioda dok ona ne dođe u status u kome su danas sve druge članice“, predviđa Novaković.
Po rečima našeg sagovornika, Crna Gora treba da reformiše Ustav, te da se sa priličnom verovatnoćom očekuje da će oni do kraja godine zatvoriti sva poglavlja. Potpisivanje ugovora o pristupanju, nastavlja Novaković, takođe se očekuje za kraj godine.
„Sam proces ratifikacije tog ugovora, međutim, verovatno će početi nakon predsedničkih izbora u Francuskoj“, analizira Novaković.
Prema njegovoj oceni, ono što može da potpomogne proces ulaska Crne Gore u EU je referendum na Islandu, jer ukoliko Crna Gora bude išta „u paketu“ sa Islandom, stvar će biti potpuno drugačija. Novaković zaključuje da će, ukoliko ishod referenduma na Islandu bude pozitivan, to predstavljati dobru vest za Crnu Goru.
Izvor: NIN
