Пише: Редакција
Питање уставног положаја српског језика у Црној Гори вуче се ево већ деценијама. Ђукановићев режим, устројен по обрасцима националистичке искључивости и максимализма, са таквом је страшћу прионуо на уклањање српског језика из уставне топографије и са мјеста које му по природи ствари припада, да чак ни одлазак тог режима у опозицију није довео до рјешења које се очекивало.
Умјесто кукњаве и запомагања, мудро се запитати зашто је то рјешење изостало. А одговор на то питање веома је једноставан – зато што се одговор тражио у простору митоманије, историје и пропаганде, умјесто тамо гдје се он налази. А налази се у веома егзактним показатељима посљедњег пописа на ком је највећи број житеља Црне Горе свој матерњи језик назвао – српским.
Чини се да је управо то схватио и Андрија Мандић, са својим новим програмским и веома функционалним приступом, који за одговорима на дуго и предуго запостављана питања трага на једином могућем мјесту – у институцијама, превасходно у законодавним тијелима која су једина позвана да ријеше та питања у интересу не само говорника српског језика, већ свих житеља Црне Горе. Јер, равноправност није питање доминације, равноправност је питање друштвеног склада и предуслов за напредак. Није уопште искључено да је управо Мандићев нови политички курс охрабрио и предсједника Милатовића да се у недавном интервјуу сјети резултата пописа из 2023. године и да наговијести скоро рјешавање уставног положаја српског језика.
Тим је опаснији притисак који у посљедње вријеме званични Београд, скупа са себи лојалним медијима, врши на Црну Гору и то, гле чуда, не на оне који су српском језику одузели уставни и легислативни положај који му припада, већ на оне који се за равноправност тог језика боре већ годинама, па и деценијама. Тај притисак неће и не може довести до било каквог рјешења, он само подиже политичку и идеолошку температуру у Црној Гори и тако представља дугорочну препреку за рјешење које је могуће и које је потребно постићи.
Увођење српског језика у устав и респективне законе ничим не угрожава суверенитет државе Црне Горе, већ би то био цивилизацијски чин који уважава вољу грађана те земље, међу којима постоје и они који се национално не доживљавају као Срби, али свој језик називају српским. Званични Београд на сваки могући начин настоји да то питање представи као акцију у склопу шире операције против црногорске независности. Не треба много политичке памети па да се схвати за чији рачун и у чијем интересу се обавља таква перфидија. Сигурно не за рачун и у интересу Срба и других говорника српског језика у Црној Гори.
