Различита искуства са технологијом обликовала су радикално другачија очекивања шта ће донети вештачка интелигенција
Пише: Грејс Шао
Превео: Милош М. Милојевић
На свечаној додели диплома на Универзитету у Аризони овог маја, некадашњи извршни директор Гугла Ерик Шмид извиждан је док је величао „огромне предности“ вештачке интелигенције (скраћено ВИ). У исто време, кинески државни медији славили су ентузијазам са којим ученици у тој земљи у учионицама прихватају вештачку интелигенцију.
Контраст одражава дубок јаз који би требало пажљивије прегледати. Према ВИ индексу Стенфордског универзитета 84 одсто Кинеза каже да су узбуђени због еј-аја, што је највиши удео међу свим земљама у којима је обављено истраживање. У Сједињеним Америчким Државама ова бројка је само 38 одсто. У другом извештају, свега 32 одсто Американаца каже да верују вештачкој интелигенцији, у поређењу са 72 одсто испитаних у Кини. Јаз није настао зато што кинески народ сагледава мање ризика или зато што Американци мање користе вештачку интелигенцију. Настао је зато што различито сагледавају да ли ће користи од вештачке интелигенције допрети до њих – и да ли се ова технологија држи под контролом.
Кинески потрошачи доста су забринути због превара, дипфејкова и будућности своје деце. Американци свакодневно користе ВИ и финансирају његов развој издашније од било кога другог. Међутим, за многе Кинезе, технологија изнова и изнова проширује доступне могућности, па забринутост у вези са ВИ пре подстиче њено усвајање него отпор. За многе Американце, с друге стране, деценија друштвених мрежа, дезинформација и усредсређене технолошке моћи имала је супротан ефекат: забринутост води потреби за заштитним механизмима, а не за бржим усвајањем.
Исто то, само мало другачије
Американци и Кинези чују различита обећања у вези са вештачком интелигенцијом. У Силицијумској долини, посвећени заговорници вештачке интелигенције су готово „квази-религиозни“, како је написала новинарка Керен Хао, у свом уверењу да ће машине убрзо превазићи људске могућности и да ће мање-више преузети све, почев од наших послова. То крило има доминантан положај у америчким дебатама, у којима предводници ове индустрије, генерални директор Антропика Дарио Амодеи упозорава да би вештачка интелигенција могла да збрише половину почетничких канцеларијских послова док Илон Маск промишља о томе како ће доћи до тренутка када „ниједан посао неће бити потребан“. Суочени са таквим предвиђањима Американци размишљају о сценаријима који укључују онај по којем су „у сталном потчињеном друштвеном положају“.
Није да се и у Кини не суочавају са сличним страховима: Мет Шихен из Карнегијеве задужбине за међународни мир установио је у неформалном истраживању међу кинеским стручњацима за политику о вештачкој интелигенцији да је питање радних места скочило са шестог на друго место највећих брига између 2024. и почетка 2026. године. Протести против вуханских роботаксија, који се оптужени да „отимају чинију пиринча“ возачима таксија, означили су прекретницу. Кинеска влада има већу контролу над јавним дискурсом, што значи да су можда неки незадовољни гласови утишани онлајн цензуром.
Ипак оптимизам, или барем прихватање, и даље претеже у односу на забринутост. Вештачка интелигенција се у Кини види као практична алатка или као средство за разоноду, делимично и зато што сада утиче на мањи део становништва него што је то случај у САД. Готово 80 одсто америчких радника ради у услужном сектору, у односу на 46 одсто у Кини, где петина становништва још увек ради у пољопривреди. То значи да поремећај који доноси вештачка интелигенција сада захвата много мањи део кинеске радне снаге.
Како вештачка интелигенција напредује према општој вештачкој интелигенцији (АГИ) – систему који превазилази људске способности у већини аспеката – повећаваће се како број тако и врсте послова на које ће утицати, али постоји и распрострањено очекивање да ће настајати нови послови. И у Кини је циљ достизање опште вештачке интелигенције; штавише, Танг Ђе из компаније Зет-ај каже да је читав смисао рада његове компаније пут ка АГИ, а то је став који деле и компаније Муншот (Moonshot) и Дипсик (DeepSeek). Међутим, чак и кинески поборници АГИ су склони да потцртају оно што технологија већ сада доноси људима у привреди: раст продуктивности, побољшано корисничко искуство и ослобађање од досаде на послу.
То је оно што је Кајл Чен из Брукингс института мислио када је есеју објављеном у мају у Њујорк тајмсу писао да је Кина „заражена вештачком интелигенцијом, али не и фантазијама о општој вештачкој интелигенцији“ (AI-pilled, but not AGI-pilled). Ју Сјаохуеј (Yu Xiaohui) који предводи Кинеску академију за информационе и комуникационе технологије писао је како ће вештачка интелигенција постати „симбиотски партнер“ у производњи и свакодневном животу, као и „главни пол раста за кинески економски развој“. Једноставније речено, вештачка интелигенција ће створити нове могућности и све нас учинити богатијим.
Технолошко памћење
Многим Кинезима, идеја да ће их вештачка интелигенција обогатити не звучи спекулативно. Напротив, звучи им добро познато.
Технологије из последње две деценије прошириле су доступне могућности већини кинеских потрошача: плаћање мобилним телефонима, куповина преко интернета, јефтина достава пакета, кратки видео снимци, поручивање хране и могућност одласка са села у град преко запошљавања у гиг-економији. За многе у планинским сеоским подручјима, приступ роби, микрокредитирању и знању на интернету био је доступан само преко мобилних телефона, које данас поседује око 80 одсто становништва. Успон технологије пратио је раст дохотка домаћинстава; 2021. влада је прогласила како је у земљи потпуно искорењо екстремно сиромаштво. Без обзира да ли су ови развоји непосредно повезани или нису, утисак повезаности оставља њихово временско преклапање.
Када вам је основица ниска, добици делују много већи; у Кини, просперитет и демократизација располагања ресурсима које је донела технологија сагледавају се као сигурност и безбедност.
За просечног Американца, последње две деценије технолошког развоја делују другачије, великим делом зато што је земља почела из другачије полазишне тачке. САД су већ имале велике малопродајне објекте, кредитне картице и поуздану пошту. Успон интернет компанија и електронске трговине био је више згодан додатак већ досегнутом изобиљу, не преображај од оскудице до просперитета. Као што је извршна директорка компаније Убер технолоџиз инк, Дара Косровшахи, рекла у подкасту Invest Like the Best: „Лудо је колико брзо магија постаје нешто нормално.“
У САД, приче о кључних технологијама биле су углавном о штету коју су ове наносиле: друштвене мреже шкоде тинејџерима, бреме које доступност сталне испоруке доноси емисијом угљен-диоксида и слом поверења након открића која је изнео Едвард Сноуден. Ништа од овога није јединствено за америчке технолошке компаније, али приказује америчке компаније као унутрашње злотворе, што су њихови кинески парњаци углавном избегли. Уместо тога, сви кинески технолошки дивови имају неку врсту програма за смањење сиромаштва у уложили су милијарде долара у владину кампању „заједничког просперитета“ како би се богатство што шире дистрибуирало. Какав год био практични утицај ове кампање, ово је појачало перцепцију да је на крају крајева индустрија одговорна држави.
У обема државама постоји изразита неједнакост по богатству, али концентрација богатства у рукама неколицине изгледа да више озлојеђује Американце, можда зато што су ултрабогати у Кини опрезнији са разметањем богатством. Још важније, богатство се не претвара увек у моћ: у Кини, утицај на крају крајева припада каријерним технократама. То обликује начин на који људи размишљају о томе ко контролише вештачку интелигенцију.
У САД, влада и технолошки гиганти могу да делују да су део истог тима – пословична ротирајућа врата, лобирање милијардера, капиталиста за ризична улагања постављен као „општи опуномоћенк за вештачку интелигенцију“ (AI Czar), руководиоци који финансирају политичке кампање или се и сами кандидују на изборима. Јавност све више осећа да је остављена без судије, јер судија и играче деле исту свлачионицу.
У Кини хијерархија је, насупрот томе, јаснија. Оснивач компаније који превише узлети бива приземљен; платформа која форсира монополитистичко понашање и лоше третира своје радника бива кажњена; када влада покрене политику „заједничког просперитета“, технолошке компаније журно опредељују средства.
Американци се брину да држава неће учинити довољно да под контролом држи технолошке гиганте пре него што вештачка интелигенција угрози њихову материјалну егзистенцију. У Кини, предузетници и инвеститори можда брину због владиних хирова посебно након озлоглашеног кампања сузбијања интернета због антимонополистичког понашања почетком треће деценије 21. века, али јавност не сумња да се она о њој брине.
Од стрепње ка усвајању
Сећање на просперитет до којег је довела технологија и вера да влада неће дозволити да се индустрија неурачунљиво понаша помажу да се објасни повољније расположење у Кини у вези са вештачком интелигенцијом. Међутим, постоји још један аспект прихватања технологије: у култури која је оволико компетитивна, анксиозност ретко прераста у одбацивање. Постоји чак реч којој се описује ова динамика – инволуција, трћи се дуж траке за трчање све јаче и јаче само да би се задржало своје место – иста реч се сада користи да би се објаснио рат ценама електричних возила и битка за доставу хране. Страх од заостатка јачи је од страха од промене.
Школе пружају најочитији пример. Кинески градови попут Хангџоуа и Пекинга увели су обавезне курсеве вештачке интелигенције у школски курикулум. Опсесивне мајке (Tiger Moms) журно уписују своју децу на часове вештачке интелигенције зато што роботика за најмлађе и Математичка Олимпијада више нису довољни. Након што је компанија ДипСик објавила свој напредни производ, почели су да се продају плаћени курсеви који подучавају „задавање команди“ преплавили су платформе као што су Таобао и Сјаохонгшуа у року од неколико дана, а сам компанијин модел почео је да се користи на телефонима, кућним апаратима, у аутомобилима и болницама. Помама за вештачком интелигенцијом била је подстакнута мање самопоуздањем него страхом од пропуштања.
Ово журно прихватање подстакнуто анксиозношћу показује зашто се подела између Кине и САД у погледу вештачке интелигенције не може једноставно објаснити оптимизном или песимизмом. Делимично се ради о ономе како делује. Али ствар је и у томе како се утицај технологије памти, да ли људи верују да ће регулатори држати моћне компаније под контролом и, надасве, да ли могу да замисле како вештачка интелигенција побољшава њихове животе.
Грејс Шао је оснивач AI Proem, њузлетера и серије подкаста о индустрији вештачке интелигенције који пружају светским инвеститорима више контекста, анализе и темељних расправа о кинеској вештачкој интелигенцији
Извор: Bloomberg
