Пише: Драго Пилсел
У хрватској жупи св. Јеронима у Чикагу у суботу, 15. коловоза, јавља ИКА, свечано је прослављена јубиларна 120. обљетница процесије у част Госпе Сињске, којом хрватски католици у том америчком велеграду већ више од стољећа славе светковину Маријина Узнесења на небо – Велику Госпу.
Вијест је важна, особито је важна за тамошње Хрвате католике као и за фрањевце Херцеговце који опслужују ту и друге жупе у САД-у и Канади.
Овдје, ова вијест пролази незапажено. Таквих вијести из емиграције или домаћих жупа има на стотине.
Међутим, за стручно и баждарено око какво је моје, ова вијест показује далеко већу стварност него што је дуговјечност неке побожности и жупе у иноземству. Наиме, на крају те вијести, преко које ће већина пролетјети, је неколико фотографија малог формата, али на њима једна поразна стварност: усташтво је и даље живо међу тамошњих и многим другим исељеницима.
А то видимо по великом броју усташких застава који млади у ношњама носе у процесији поред америчких застава.
Да ствар буде још гора, све се то догађало пред носом припадника клапе Хрватске ратне морнарице Свети Јурај која се налазила у посјети на позив хрватске жупе св. Јеронима. Дакле, морнари РХ и усташке заставе. Генијално!
Видио сам и стајао сам низ година поред једна такве заставе на олтару у вјерском центру свети Никола Тавелић у Буенос Аиресу, а о којем сам недавно писао с обзиром да се тај вјерски центар полако гаси, а остао је, након више од пола вијека постојања, и без хрватских свећеника.
Елем, усташки барјаци у Чикагу сасвим уредно кореспондирају с праксом хрватских католика у нашим крајевима.
Тако сазнајемо да је ове године мису у суботу 22. коловоза када је обиљежен Еуропски дан сјећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних режима (који се обиљежава 23. коловоза) предводио загребачки надбискуп Дражен Кутлеша који када је дома, гдје је рођен, тамо у Херцеговини, себи даје одушка и нема проблема у ширењу стандардних лажи које се изговарају на речени дан, али и у величању усташа.
Иначе, Еуропски дан сјећања на жртве тоталитарних и ауторитарних режима – нацизма, фашизма и комунизма, познат и као Дан црне врпце, обиљежава се 23. коловоза као спомендан у Републици Хрватској и Еуропски је дан сјећања на жртве тоталитарних диктатура у Еуропи у 20. стољећу.
Спомендан је уведен одлуком Хрватскога сабора, а слиједом Резолуције Еуропског парламента о еуропској савјести и тоталитаризму од 2. травња 2008. године. Еуропски парламент је 19. рујна 2019. године донио додатну Резолуцију о важности еуропског сјећања за будућност Еуропе о важности еуропског сјећања за будућност Еуропе (2019/2819(РСП)).
Јучер је (могао сам и ја али моја се колумна овдје објављује недјељом предвечер, и тако од листопада 2013.) о тому већ писао Драган Марковина, колумнист портала Телеграм, упозоривши да је Кутлеша говорио неистину (ја ћу казати/додати да је лупетао и ширио небулозе). Наиме, да се о жртвама партизана у пораћу НЕ ГОВОРИ, што је, заиста, неточно.
Каже Марковина: ”Већ добрих 35 година јавност је преплављена причом о Блајбургу и злочинима комуниста, сви уџбеници из повијести пишу о томе, било да су им аутори десни или лијеви повјесничари, сама Црква нариче над жртвама Блајбурга без престанка (сваке године неки бискуп предводи мису за “блајбуршке жртве”, оп. Д. П.). Морам признати да је чудна та гробна тишина о којој Кутлеша говори. То што конкретни злочинци нису одговарали или су преминули с мировинама, ствар је политичке воље хадезеовске власти која од почетка има симбиозу с Кутлешином Црквом”.
”Али над петокраком на нашим просторима гробна тишина. Нема осуђених починитеља злочина, нема стварне и досљедне осуде комунистичког режима. Нема правде за жртве, а под петокраком су се на овим просторима отварале јаме”, додао је загребачки надбискуп у проповиједи у Билама (изнад Мостара), гдје се гради Меморијални комплекс ”Гробље мира” посвећено жртвама тоталитарних режима.
Нонсенс, Марковина је у праву, а ви, ако желите, управо на Аутографу можете прочитат задњи наставак из серије о Блајбургу, дакле колумне нашег познатог одвјетника Анте Нобила у којем се јасно све каже па и осуђује партизане злочинце и врх НОВ-а. А то је само један доказ да се о партизанским злочинима НЕ ШУТИ.
Ја сам у мојим колумнама пуно пута навео и конкретне осуде које су изрекли вође антифашистичких организација у Хрватској почевши од симпозија о Блајбургу и крижног пута одржан 2006. који је организирао покојни партизан и правник Јурај Хржењак у оквиру рада САБХ (и Нобило се на то позива).
Али не помаже. Важније су, изгледа, унутарње потребе црквених лидера да мистифицирају, манипулирају и шире неистине (као када говоре о тзв. мучеништву Алојзије Степинца, да је трован и зрачен, што је такођер лаж).
Ви ћете рећи да ништа ново нећу вам у овој колумни приопћити. Можда сте у праву.
Али важно је нагласити па и поновити да на мјестима страдања нема признања или кајања оних других.
Кутлеша у суботу на ”Гробљу мира” гдје се подижу споменици с именима уморених, страдалих или несталих усташа из Херцеговине не говори о Хрватима у партизанима. Никада он то не чини, а камоли о свећеницима у партизанима! Па он није служио мису нити за свећенике који су усташе убили у Јасеновцу 1942.!!
То тзв. Гробље мира на Билима изнад Мостара, подсјећа повјесничар Марковина, ”није никакво гробље мира, него нови монументални меморијални центар за убијене усташке војнике, било на Блајбургу, било по Херцеговини након 1945., који је подигнут с идејом стварања усташког меморијалног комплекса с именима и презименима конкретних људи. А који је уз локалне власти издашно финансирала Република Хрватска с озбиљним новцем. Дакле, на том се мјесту не обиљежава никакав дан сјећања на жртве тоталитарних режима у множини, него се глорифицирају жртве комунистичких власти, а да се иједном ријечју не спомену жртве диљем Херцеговине које су ти усташки војници и та фашистичка држава починили над цивилима и партизанима”.
Мени је спорно што се ради споменик/гробље само за усташе премда усташе, као и сви други, заслужују спомен и криж.
Ја се, пак, питам, но, заправо, ја питам Дражена Кутлешу и херцеговачке фратре: ”Што би сусједе убијених из друге скупине који не долазе на ‘њихова’ комеморативна окупљања јер су друге националности или вјере, потакло на признање патње других? Што би им олакшало да положе руже за Србе, Хрвате, Роме или људе неке друге припадности убијене у различитим злочинима?”
Знате да ме ова тема јако заокупља и да сам, премда Хрват из Аргентине, премда из обитељи у којима је било и усташа и сурадника Гестапа, премда ми се рођени отац средином педесетих мотао око Павелићеве ногавице с револвером око појаса, можда доживотно обиљежен тако што сам у љето 1995. стао уз преостале Србе након ”Олује”, биљежио њихове муке, а неке од њих и сахрањивао.
Зато вас желим позвати, још једном, да размислимо што нам је подузети да нам чин кајања за властите гријехе и чин жаљења за жртве других постане нормални дио наших живота.
Размислимо мало. Ево један важан пример за размишљање.
Дана 24. српња 1941., због тога што се усташки зулум у НДХ био озбиљно размахао (најтеже је било у самој Глини) Василиј Гаћеша је окупио прву групу банијских партизана у Шамарици код Јовина Гроба. Они су водили бригу о животу избјеглог народа из Влаховића, Грабовца, Дреновца, Шушњара и Лушчана. У ту сврху организирали су рад пекара, млинова, водили су страже, уредили земунице и осигуравали друге потребе за живот у шуми. Неколико дана касније усташе су, не само ради одмазде, већ као дио смишљеног плана истребљења Срба, у Банском Грабовцу масакрирали 1.285 људи, приведених с цијеле Баније.
Ваља се сјетити и 1.285 Срба с тог подручја, тадашњег котара Глине, а данас већим дијелом подручја града Петриње, како их не бисмо заборавили и како бисмо преносили знање о њима из генерације у генерацију. То бисмо ми чинили и да су страдали од потреса, поплаве или глади.
”Посебна нам је потреба да то чинимо зато што су страдали од оних који су по злочиначком и геноцидном науму кренули у истребљење припадника српског народа, Жидова, Рома, антифашиста и комуниста. То морамо чинити како они који желе све то негирати или потиснути у заборав, не би добили прилику да релативизирају карактер злочина или ондашњег режима, да будуће генерације не би биле одгајане у духу те релативизације. Све како данашња дјеца у школама, кроз медије или друге начине с тиме не би поистовјећивала часну жељу сваког народа за својом слободом”, истакнуо је једном приликом саборски заступник Милорад Пуповац.
Мислим и на огромну сеобу народа коју сматрам катастрофом за све нас у Хрватској, ону покренуту ”Олујом”. Пак би се требало, у духу принципа који се заговарају овом и другим оваквим колумнама, из Београда поручити да је велика бол и за оне који су убијени на територију који су контролирале Мартићеве снаге, премда је то подручје било под надзором УН-ових снага. Памтимо те страшне слике… Памтимо и злочин у Двору, учињен пред носом снага Данског батаљуна…
Јер ово вам желим истакнути: Господе драги! Докле ће трајати ово криво понашање, занемаривање жртве које ”нису наше”?! Докле ћемо презирати жртве ”оних тамо”?
С тугом и срамом гледам на жртве и оне чија су егзистенцијална питања, унаточ злочинима и рату, остала без адекватног одговора и без вјере.
Посебно је срамотна чињеница да је дуго времена свима недостајао поглед на патње и жртве других, написали су прије 75. обљетнице завршетка Другог свјетског рата њемачки католички бискупи у повијесном искораку објавивши да су њихови претходници сукривци за тај рат.
Дакле, драги моји читатељи и драге читатељице: Што можемо и морамо учинити?
Признати туђу патњу! Кајати се за гријехе почињене с ”наше стране”.
Али данас вас позивам на још један искорак. Да не виђамо више жртве само као српске, хрватске, бошњачке, ромске, албанске, талијанске, словенске, мађарске, црногорске, македонске… него да схватимо да је доста више тога бројања колико наших, колико њихових, јер су то све наше жртве!
Ми смо сви Божји тако да су све жртве Божје, у Богу су. Од Бога смо створени и њему се имамо вратити.
Енциклика папе Фрање Fratelli tutti (одјељак 253.) наводи ријечи из писма бискупа Хрватске бискупске конференције објављенога 1995. године у поводу 50. обљетнице завршетка Другога свјетскога рата. Укратко: свакој невиној жртви дугујемо једнако поштовање. ”Ту не може бити ни етничких ни конфесионалних ни националних ни политичких разликâ”.
Нема, понављам, разликâ, ако на жртве гледамо очима које проматрају Исусову муку и смрт на крижу или ако их проматрамо ван Еванђеља.
Застанимо, људи, понашајмо се сућутно и емпатично.
И немојмо се дати обесхрабрити нити када се многи понашају нељудски нити када се заборавља на доброту нити када се политички прваци и државни представници натјечу у безосјећајности.
Не треба живјети само за себе, већ ваља и другима бити од користи. Једног дана, ја се топло надам, ХБК и БК БИХ те редовничке заједнице, особито мислећи на фратре из Херцеговине, схватит ће ово о чему говорим и морат ће их уловити велики срам што и даље трују народ допуштајући усташке заставе у част Мајци Божјој!
Извор: Аутограф.хр
