Пакистан 14. а Индија 15. августа истичу своје заставе на Дан независности – ове године по 75. пут. Званично је то разлог за славље, али и време када се поново отварају старе ране. Ово је прича и о судбини Притама Кана.
Прошло је 75 година откако је Притам Кан (86) изгубио своју породицу. Био је дечак када су Британци објавили да ће своју колонију која се називала Британска Индија поделити на две земље и тиме изазвали религиозно мотивисане масакре и један од највећих таласа миграција у историјии човечанства.
Велика Британија је 1947. мултирелигиозну Британску Индију поделила на већински хиндуистичку Индију и нову, већински муслиманску државу Пакистан. Однос између религијских заједница је био прожет међусобном мржњом која се распламсла: суседи су убијали суседе.
Притам Кан је муслиман, и за длаку је преживио напад Сика на његово село.
„Играо сам се у близини куће када је у село стигла разуларена руља“, каже овај у интервјуу за дпа. Његов отац и три старија брата су побегли. Он се скривао у пољима, а мајка у једном бунару. Када је отишао до ње, није више могла да изађе“
Велика сеоба народа
Баш као и мајка Притама Кана, те 1947. у нередима је погинуло најмање милион људи. Око 15 милиона је протерано. Муслимани попут Кановог оца и његове браће отишли су у Пакистан, земљу која је била створена за њих – а Хиндуси и Сики су оданде отишли у хиндуистичку Индију.
Многи од тих људи су током сеобе доживели стравичне ствари. Многи никада нису стигли тамо где су кренули. Многе породице су остале без имовине, а то је додатно интензивирало сукобе.
Трауматични догађаји дубоко су се урезали у колективно памћење и данас утичу на политику и „хране“ огорчено ривалство две нуклеарне силе.
Од 1947, односно поделе бивше Битанске Индије – Индија и Пакистан су водилли четири рата. Као последица трећег рата, 1971. од некадашњег источног Пакистана настао је Бангладеш. Регион Кашмира на заједничкој граници на Хималајима до данашњих дана је споран.
Притам Кан не зна више што се тачно догађало после смрти његове мајке. Лутао је около, уточиште пронашао код сељака, све док насиље није престало. Одрастао је месту у близини свог родног села. Тамо је радио код једног сељака и никада није похађао школу.
Годишњица трагедије
Сада је 75. годишњица Канове трагедије. А две земље земље ће независност прославити као свој тријумф – Пакистан у недељу 14.8, и дан касније Индија. Али Кан неће славити и вероватно ће седити испред своје собе и мислити на своју изгубљену породицу.
Подела је овај регион, један од најгушће насељених у света оставила у нереду, у неравнотежи.
У Индији живи 1,4 милијарде људи, у Пакистану око 220 милиона. Индија је земља која је, у јавној перцепцији, успела да се „искобеља” из друштва држава у развоју. О Пакистану се мисли као о држави са слабом привредом, слабим демократским структурама И великим безбедносним проблемима – због бројних екстремистичких група.
Упркос томе Притам Кан жели преко границе, у Пакистан, тамо где живе потомци његове преминуле браће. Али не може. Билатерални односи међу суседима су напети, због тога није добио визу, како каже. Да је он уопште жив, отац и браћа су сазнали тек седам година после растанка – преко једног даљег рођака.
Пре 40-так година је Кан сазнао за сина једног од своје браће у Пакистану – Братић Шабаз му се јавио писмом. И од тада су редовно у контакту, у међувремену и преко видео-чета.
Једном су се сви видели и уживо, на једном спомен-подручју Сика у Пакистану – трачак наде за бројне раздвојене породице, зато што су индијски рођаци тамо могу доћи и без визе. Шабаз каже: „Волео бих да га тада нисмо пустили да се врати натраг у Индију.”
И Канове комшије се надају да ће се он преселити код својих у Пакистан. За видео позиве из Пакистана позајмљују му мобилини телефон, кувају му, набављају лекове.
Ипак је усамљен и каже да прижељкује пријатељство међу суседним земљама: „Људи би тако могли да живе у миру, све би процвало.“ Негов 54-годишњи братић наглашава како су Индија и Пакистан две сличне културе, да људи говоре сличан језик.
Помоћ једног Јутјубера
Кан се тренутно полаже наде у једног Јутјубера из Пакистана. Назир Али Дилон преко друштвених мрежа често контактира раздвојене породице, помаже им да се поновно нађу – углавном у храму Сика у Пакистану – те прича о њиховим судбинама. То су приче о љубави и пријатељству, о прошлости и мржњи.
Приче његовог деде, који потиче из исте савезне државе у Индији као И Кан – промениле су његов поглед на односе између Индије и Пакистана:
„У медијима нам причају да су Индијци непријатељи. Али оно што нам причају наши стари, то звучи скроз другачије“, каже Дилон.
Он је у протеклих шест година помогао да се поново сретне више од 300 породица. Његов Јутјуб канал има претплатнике и у Индији и у Пакистану.
Али нису баш сви одушевљени ониме што он ради. Приликом путовања у пакистански храм већ се догађало да су га власти саслушавале, било је, како каже, и претњи смрћу. Ипак, жели да настави, да помогне и Притаму Кану да добије визу.
„75 година рата нам ништа није донело“, каже Дилон. „Ако хоћемо да напредујемо, морамо нешто да променимо.”
Извор: Дојче Веле
