Pakistan 14. a Indija 15. avgusta ističu svoje zastave na Dan nezavisnosti – ove godine po 75. put. Zvanično je to razlog za slavlje, ali i vreme kada se ponovo otvaraju stare rane. Ovo je priča i o sudbini Pritama Kana.
Prošlo je 75 godina otkako je Pritam Kan (86) izgubio svoju porodicu. Bio je dečak kada su Britanci objavili da će svoju koloniju koja se nazivala Britanska Indija podeliti na dve zemlje i time izazvali religiozno motivisane masakre i jedan od najvećih talasa migracija u istorijii čovečanstva.
Velika Britanija je 1947. multireligioznu Britansku Indiju podelila na većinski hinduističku Indiju i novu, većinski muslimansku državu Pakistan. Odnos između religijskih zajednica je bio prožet međusobnom mržnjom koja se rasplamsla: susedi su ubijali susede.
Pritam Kan je musliman, i za dlaku je preživio napad Sika na njegovo selo.
„Igrao sam se u blizini kuće kada je u selo stigla razularena rulja“, kaže ovaj u intervjuu za dpa. Njegov otac i tri starija brata su pobegli. On se skrivao u poljima, a majka u jednom bunaru. Kada je otišao do nje, nije više mogla da izađe“
Velika seoba naroda
Baš kao i majka Pritama Kana, te 1947. u neredima je poginulo najmanje milion ljudi. Oko 15 miliona je proterano. Muslimani poput Kanovog oca i njegove braće otišli su u Pakistan, zemlju koja je bila stvorena za njih – a Hindusi i Siki su odande otišli u hinduističku Indiju.
Mnogi od tih ljudi su tokom seobe doživeli stravične stvari. Mnogi nikada nisu stigli tamo gde su krenuli. Mnoge porodice su ostale bez imovine, a to je dodatno intenziviralo sukobe.
Traumatični događaji duboko su se urezali u kolektivno pamćenje i danas utiču na politiku i „hrane“ ogorčeno rivalstvo dve nuklearne sile.
Od 1947, odnosno podele bivše Bitanske Indije – Indija i Pakistan su vodilli četiri rata. Kao posledica trećeg rata, 1971. od nekadašnjeg istočnog Pakistana nastao je Bangladeš. Region Kašmira na zajedničkoj granici na Himalajima do današnjih dana je sporan.
Pritam Kan ne zna više što se tačno događalo posle smrti njegove majke. Lutao je okolo, utočište pronašao kod seljaka, sve dok nasilje nije prestalo. Odrastao je mestu u blizini svog rodnog sela. Tamo je radio kod jednog seljaka i nikada nije pohađao školu.
Godišnjica tragedije
Sada je 75. godišnjica Kanove tragedije. A dve zemlje zemlje će nezavisnost proslaviti kao svoj trijumf – Pakistan u nedelju 14.8, i dan kasnije Indija. Ali Kan neće slaviti i verovatno će sediti ispred svoje sobe i misliti na svoju izgubljenu porodicu.
Podela je ovaj region, jedan od najgušće naseljenih u sveta ostavila u neredu, u neravnoteži.
U Indiji živi 1,4 milijarde ljudi, u Pakistanu oko 220 miliona. Indija je zemlja koja je, u javnoj percepciji, uspela da se „iskobelja” iz društva država u razvoju. O Pakistanu se misli kao o državi sa slabom privredom, slabim demokratskim strukturama I velikim bezbednosnim problemima – zbog brojnih ekstremističkih grupa.
Uprkos tome Pritam Kan želi preko granice, u Pakistan, tamo gde žive potomci njegove preminule braće. Ali ne može. Bilateralni odnosi među susedima su napeti, zbog toga nije dobio vizu, kako kaže. Da je on uopšte živ, otac i braća su saznali tek sedam godina posle rastanka – preko jednog daljeg rođaka.
Pre 40-tak godina je Kan saznao za sina jednog od svoje braće u Pakistanu – Bratić Šabaz mu se javio pismom. I od tada su redovno u kontaktu, u međuvremenu i preko video-četa.
Jednom su se svi videli i uživo, na jednom spomen-području Sika u Pakistanu – tračak nade za brojne razdvojene porodice, zato što su indijski rođaci tamo mogu doći i bez vize. Šabaz kaže: „Voleo bih da ga tada nismo pustili da se vrati natrag u Indiju.”
I Kanove komšije se nadaju da će se on preseliti kod svojih u Pakistan. Za video pozive iz Pakistana pozajmljuju mu mobilini telefon, kuvaju mu, nabavljaju lekove.
Ipak je usamljen i kaže da priželjkuje prijateljstvo među susednim zemljama: „Ljudi bi tako mogli da žive u miru, sve bi procvalo.“ Negov 54-godišnji bratić naglašava kako su Indija i Pakistan dve slične kulture, da ljudi govore sličan jezik.
Pomoć jednog Jutjubera
Kan se trenutno polaže nade u jednog Jutjubera iz Pakistana. Nazir Ali Dilon preko društvenih mreža često kontaktira razdvojene porodice, pomaže im da se ponovno nađu – uglavnom u hramu Sika u Pakistanu – te priča o njihovim sudbinama. To su priče o ljubavi i prijateljstvu, o prošlosti i mržnji.
Priče njegovog dede, koji potiče iz iste savezne države u Indiji kao I Kan – promenile su njegov pogled na odnose između Indije i Pakistana:
„U medijima nam pričaju da su Indijci neprijatelji. Ali ono što nam pričaju naši stari, to zvuči skroz drugačije“, kaže Dilon.
On je u proteklih šest godina pomogao da se ponovo sretne više od 300 porodica. Njegov Jutjub kanal ima pretplatnike i u Indiji i u Pakistanu.
Ali nisu baš svi oduševljeni onime što on radi. Prilikom putovanja u pakistanski hram već se događalo da su ga vlasti saslušavale, bilo je, kako kaže, i pretnji smrću. Ipak, želi da nastavi, da pomogne i Pritamu Kanu da dobije vizu.
„75 godina rata nam ništa nije donelo“, kaže Dilon. „Ako hoćemo da napredujemo, moramo nešto da promenimo.”
Izvor: Dojče Vele
