Филм Успавани пси редитеља Адама Купера мали је драгуљ текућег биоскопског репертоара. Приказан на 52. Фесту, филм је расни изданак неоноар жанра, необичан, интелигентан, инвентиван и виртуозно режиран. Од бившег детектива за убиства Роја Фримана (изврсни Расел Кроу), иначе оболелог од Алцхајмерове болести, тражи се да преиспита брутално убиство универзитетског професора. За то је окривљен затвореник који се упорно изјашњава као невин. Фриман се враћа расветљавању случаја и за помоћ ангажује свог старог сарадника…
Оно што је најимпресивније у Успаваним псима је начин на који функционише иронија. Иронијска структура филма је његово основно начело. С тим у вези је распоред неочекиваних и шокантних обрта у филму. Врхунац ове ироније је детективова коначна спознаја на крају филма коју, током истраге, из разлога болести, не зна. Али, веома је упоран да сакупи делове распрслог огледала и склопи целину која ће му омогућити да сагледа целовиту слику. Успавани пси су, притом, управо одређени овом болешћу. Филм константно иде унатраг и доследно је у прошлом времену. Ове наративне пазле ротирају основни смисао истраге и изврћу је у потпуну гротеску. Што је детектив Фриман ближи решењу случаја, све је ближи спознаји о властитом злочину, али он тога није свестан. Тако настаје инверзни смисао функције детектива. Истрагу обнавља и води неко ко, показаће се, за то нема никакав правни и морални основ. Чар филма је што ни ми ни детектив Фриман то не знамо. Али, у овој истрази, дигресивни токови су све присутнији, а пукотине све веће. Коначној спознаји испречи се низ реметилачких фактора. Од значајне улоге неколицине актера с привидне наративне периферије, до изналажења суштинског мотива за убиство универзитетског професора (освета за љубавну превару!). Но, највећи наративни поремећај ствара побољшање здравственог стања детектива. Здравствена терапија којој је подвргнут почиње да даје резултате. Два синхрона момента филма се усаглашавају: стабилније здравствено стање детектива води све стабилнијим и извеснијим налазима у истрази…
Успавани пси је филм са два краја. Први видимо у антологијском оксиморону када иронија прераста у својеврсни цинизам: детективова терапија је успела и он оздравља. Али, ток болести је пресечен истовременом спознајом – сећање на ноћ убиства се враћа у врло јасним сликама. Други крај је невидљив и можемо га само нагађати. Након што открије сопствену улогу у убиству, детектив проверава има ли метака у шаржеру пиштоља, чији ће ороз вероватно повући изван кадра, у имагинарном времену.
Структура филма Успавани пси је у некој врсти корелације са структуром легендарног класика Агате Кристи из 1926. Убиство Роџера Ејкројда. У том незаборавном роману, истрагу за убиство иницира и води је неумољивом завршетку – сам наратор романа! Адам Купер успева да произведе прекретнице, па и да се њима поиграва до нивоа шокантних спознаја. Мало је који филм новијег доба с тако истанчаним осећајем за аутодеструкцију, показао пут ка самоспознаји тамо где се све распада и где је мрак једино
Мирољуб Стојановић
Извор: Радар