Тек што смо изашли из двогодишње пандемије, која је окренула свет наглавачке, дошли су нови изазови у виду претњи глобалним ратом, економском и енергетском кризом и нестабилности тржишта.
Да бисмо видели како све ово утиче на наш однос према послу, за тренутак отпутујмо из наше реалности пар хиљада година раније – у антику. Грчки богови су били домишљати када је требало кажњавати обичне људе због њихових поступака који се нису свиђали боговима са Олимпа. Од свих казни које су изрекли, сматра се да је казна изречена Сизифу била посебно брутална.
Пошто је више пута надмудрио богове и чак два пута победио смрт, он је осуђен да вечно гура један те исти камен на врх планине. Чим би доспео до врха, камен би се откотрљао назад, у подножје, и Сизиф би онда изнова радио исти посао. И тако читаву вечност.
Зашто је Сизифова казна толико страшна?
Зато што оно што је радио није имало никаквог смисла, што би се резултати његовог рада поништили моментом када би их остварио и што једну те исту радњу понавља унедоглед. Изгледа да су антички богови добро познавали људску психу када су изрекли једну овакву казну, јер када радимо нешто што нема смисла, то на људску психу на дуже стазе оставља разарајући ефекат.
Научници су одавно препознали да је смисао важна психолошка потреба. Што људи више имају осећај да оно што раде има одређени смисао, то више доживљавају свеукупно позитивно психолошко благостање (Стегер и Фразиер, 2005).
Ако немате осећај смисла у ономе што радите, можете осећати константну празнину, забринутост, безвољност и незадовољство, не само послом већ и другим аспектима живота на које се прелива осећај бесмисла. Уколико оваква стања потрају дуго, она могу да доведу до депресије, болести зависности, анксиозности и других поремећаја.
Мотивација и смисао
Мотивација је уско повезана са смислом. Ако нам нешто има смисла, ми онда имамо воље и снаге да истрајемо у томе (мотивисани смо).
Истраживања су показала да посебно демотивишуће на људе делује када се не признају резултати њиховог рада, било да се потцењују или се само игноришу(Ариелy, Каменица, Прелец, 2008).
У том случају људи су спремни да напусте и добро плаћене послове, јер се не осећају довољно мотивисано радећи их.
Посебно је изненађујућ податак да већини људи новац није главни мотиватор. Битније им је да посао који раде има смисла, да је изазован и да су признати због резултата свога рада. Све ово их довољно мотивише да обављају посао и да се осећају добро у исто време. Још ако је такав посао добро плаћен, онда су људи посебно задовољни и испуњени.
Уколико припадате генерацијама које су рођене пре средине 90-их година прошлог века, требало би да вам ово има смисла, јер се и сами можете пронаћи у резултатима ових истраживања. Но, ако припадате млађој генерацији која тек стасава за посао, можда се не сложите баш у целости са улогом коју новац игра у проналажењу смисла у послу.
Генерација З и мотивација
Једна друга истраживања показују да није стереотип да је генерацији З (особе рођене од средине 90-их година) висина зараде приоритет.
По овом истраживању, чак 70 одсто припадника генерације З зараду сврстава у најважније критеријуме приликом одабира посла. Разлог за ово није опседнутост новцем или површност припадника ове генерације, него њихова забринутост за своје финансијско стање.
Овај тренд су ми потврдили и стручњаци из домаће ХР индустрије са којима сам имао прилике недавно да разговарам на маргинама једне ХР конференције. Од њих сам сазнао да је и код нас младим људима који траже посао најважнији новац, односно висина зараде. Тек ако су задовољни новцем који се нуди, онда се распитују за друге услове рада. Они се, такође, лакше одлучују да мењају послодавца ако се појави боља понуда и не поистовећују се са оним што раде.
Да ли је ово добар тренд?
Са психолошке тачке гледишта, сматрам да је, са једне стране, добро ако смо више фокусирани на себе и своје интересе, желећи да будемо добро плаћени за оно што радимо. То позитивно утиче на наше самопоуздање и осећај личне вредности.
Међутим, са друге стране, мислим да такав став подрива тимски дух, јер постајемо превише индивидуалистички оријентисани, а наше остале вредности могу све више бити везане за новац. У том случају остављање личног трага у послу, истрајност, пожртвованост, солидарност и изласци из зоне комфора у правцу иновација и експериментисања могу да трпе. А управо ове особине су се историјски показале као неке од главних покретача развоја нашег друштва.
Које је најбоље решење?
Како не бисмо завршили као Сизиф, радећи нешто што нема смисла, имам утисак да је најбоље држати се средњег пута и ускладити различите параметре (смисао, изазов, признање, новац итд.). Превелики фокус на један од њих неминовно доводи до занемаривања других параметара, што на дуже стазе може да узрокује осећај губитка смисла.
Драгомир Којић
Извор: Bizlife
