Tek što smo izašli iz dvogodišnje pandemije, koja je okrenula svet naglavačke, došli su novi izazovi u vidu pretnji globalnim ratom, ekonomskom i energetskom krizom i nestabilnosti tržišta.
Da bismo videli kako sve ovo utiče na naš odnos prema poslu, za trenutak otputujmo iz naše realnosti par hiljada godina ranije – u antiku. Grčki bogovi su bili domišljati kada je trebalo kažnjavati obične ljude zbog njihovih postupaka koji se nisu sviđali bogovima sa Olimpa. Od svih kazni koje su izrekli, smatra se da je kazna izrečena Sizifu bila posebno brutalna.
Pošto je više puta nadmudrio bogove i čak dva puta pobedio smrt, on je osuđen da večno gura jedan te isti kamen na vrh planine. Čim bi dospeo do vrha, kamen bi se otkotrljao nazad, u podnožje, i Sizif bi onda iznova radio isti posao. I tako čitavu večnost.
Zašto je Sizifova kazna toliko strašna?
Zato što ono što je radio nije imalo nikakvog smisla, što bi se rezultati njegovog rada poništili momentom kada bi ih ostvario i što jednu te istu radnju ponavlja unedogled. Izgleda da su antički bogovi dobro poznavali ljudsku psihu kada su izrekli jednu ovakvu kaznu, jer kada radimo nešto što nema smisla, to na ljudsku psihu na duže staze ostavlja razarajući efekat.
Naučnici su odavno prepoznali da je smisao važna psihološka potreba. Što ljudi više imaju osećaj da ono što rade ima određeni smisao, to više doživljavaju sveukupno pozitivno psihološko blagostanje (Steger i Frazier, 2005).
Ako nemate osećaj smisla u onome što radite, možete osećati konstantnu prazninu, zabrinutost, bezvoljnost i nezadovoljstvo, ne samo poslom već i drugim aspektima života na koje se preliva osećaj besmisla. Ukoliko ovakva stanja potraju dugo, ona mogu da dovedu do depresije, bolesti zavisnosti, anksioznosti i drugih poremećaja.
Motivacija i smisao
Motivacija je usko povezana sa smislom. Ako nam nešto ima smisla, mi onda imamo volje i snage da istrajemo u tome (motivisani smo).
Istraživanja su pokazala da posebno demotivišuće na ljude deluje kada se ne priznaju rezultati njihovog rada, bilo da se potcenjuju ili se samo ignorišu(Ariely, Kamenica, Prelec, 2008).
U tom slučaju ljudi su spremni da napuste i dobro plaćene poslove, jer se ne osećaju dovoljno motivisano radeći ih.
Posebno je iznenađujuć podatak da većini ljudi novac nije glavni motivator. Bitnije im je da posao koji rade ima smisla, da je izazovan i da su priznati zbog rezultata svoga rada. Sve ovo ih dovoljno motiviše da obavljaju posao i da se osećaju dobro u isto vreme. Još ako je takav posao dobro plaćen, onda su ljudi posebno zadovoljni i ispunjeni.
Ukoliko pripadate generacijama koje su rođene pre sredine 90-ih godina prošlog veka, trebalo bi da vam ovo ima smisla, jer se i sami možete pronaći u rezultatima ovih istraživanja. No, ako pripadate mlađoj generaciji koja tek stasava za posao, možda se ne složite baš u celosti sa ulogom koju novac igra u pronalaženju smisla u poslu.
Generacija Z i motivacija
Jedna druga istraživanja pokazuju da nije stereotip da je generaciji Z (osobe rođene od sredine 90-ih godina) visina zarade prioritet.
Po ovom istraživanju, čak 70 odsto pripadnika generacije Z zaradu svrstava u najvažnije kriterijume prilikom odabira posla. Razlog za ovo nije opsednutost novcem ili površnost pripadnika ove generacije, nego njihova zabrinutost za svoje finansijsko stanje.
Ovaj trend su mi potvrdili i stručnjaci iz domaće HR industrije sa kojima sam imao prilike nedavno da razgovaram na marginama jedne HR konferencije. Od njih sam saznao da je i kod nas mladim ljudima koji traže posao najvažniji novac, odnosno visina zarade. Tek ako su zadovoljni novcem koji se nudi, onda se raspituju za druge uslove rada. Oni se, takođe, lakše odlučuju da menjaju poslodavca ako se pojavi bolja ponuda i ne poistovećuju se sa onim što rade.
Da li je ovo dobar trend?
Sa psihološke tačke gledišta, smatram da je, sa jedne strane, dobro ako smo više fokusirani na sebe i svoje interese, želeći da budemo dobro plaćeni za ono što radimo. To pozitivno utiče na naše samopouzdanje i osećaj lične vrednosti.
Međutim, sa druge strane, mislim da takav stav podriva timski duh, jer postajemo previše individualistički orijentisani, a naše ostale vrednosti mogu sve više biti vezane za novac. U tom slučaju ostavljanje ličnog traga u poslu, istrajnost, požrtvovanost, solidarnost i izlasci iz zone komfora u pravcu inovacija i eksperimentisanja mogu da trpe. A upravo ove osobine su se istorijski pokazale kao neke od glavnih pokretača razvoja našeg društva.
Koje je najbolje rešenje?
Kako ne bismo završili kao Sizif, radeći nešto što nema smisla, imam utisak da je najbolje držati se srednjeg puta i uskladiti različite parametre (smisao, izazov, priznanje, novac itd.). Preveliki fokus na jedan od njih neminovno dovodi do zanemarivanja drugih parametara, što na duže staze može da uzrokuje osećaj gubitka smisla.
Dragomir Kojić
Izvor: Bizlife
