Кинеска централна влада једна је од најмање задужених на свету. Она располаже великим могућностима да преусмери готовину према домаћинствима, повећа потрошњу и одржи кретање економије. Забрињава да је недавни састанак политбироа навео дугачки списак политичких одлука али мало која од њих упућује према новчаним давањима. Уколико Кина жели да одржи свој дуготрајни економски успех, на Пекингу је да повуче потез
Кинеска економија измиче аналогијама. Као што је њен раст претходне четири деценије био без преседана, њене садашње потешкоће – а она заиста има потешкоће, уколико већ није реч о кризи – су јединствене. Она није Јапан из 1990, Кореја 1997. или САД 2008. године. Кина се не суочава са финансијском кризом или рецесијом проистеклом из лоших биланса стања; заправо, са растом који је и даље на путу да досегне пет одсто ове године, она уопште и није суочена са рецесијом. Без обзира на то, ситуација је озбиљна. У прошлости, пекиншке власти су показивале велику флексибилност и домишљатост како би одржале раст на зацртаној путањи. Сада ће то морати поново да учине.
Садашњу ситуацију одсликава хронични мањак тражње, упркос томе што економија расте. Два статистичка податка то показују. Један је индекс потрошачких цена, који је на ивици дефлације: цене у јуну биле су идентичне са онима од јуна прошле године и ниже су 0,2 одсто у поређењу са претходним месецом. Други податак је незапосленост младих која је досегла 21,3 одсто у јуну. Ово је очито економија у којој потрошња није способна да заокупи све расположиве продуктивне ресурсе. То би се могло назвати „рецесионим растом“.
Опасност која овде прети јесте дефлаторна спирала наниже, и опасност је реална зато што ниједан сектор економије у Кини није у доброј позицији да повећа потрошњу.
Потрошачи се и даље оријентишу према прошлогодишњој политици „нултог Ковида“, због које су увођења закључавања у најбогатијим кинеским градовима. За разлику од САД, Јапана и Европе, није било великих давања владе тако да су финансије домаћинстава претрпеле снажне ударце. Ефекат застрашености је потмуо, али дубок. Потрошачи који су доживели само необуздани раст сада су искусили несигурност запослења, и то им се уопште ниеј свидело. Уз кинеска структурна ограничења повећања потрошње, као што је слаби систем социјалног осигурања који подстиче штедњу као облик самоосигурања, потрошња ће се споро опорављати.
Приватне корпорације, великим делом, могу да инвестирају уколико то желе. У неколико повлашћених сектора – међу којима су најважнији производња електричних возила и ланци снабдевања повезани са зеленом енергијом – оне то чине у великим размерама. Другде, стање је суморно. Технолошка индустрија и даље се опоравља од недавних регулаторних удара у име „заједничког просперитета“, америчких извозних котрола и ефективне затворености страних тржишта капитала. Између регулаторне несигурности и субвенционисане потрошње, услужне делатности имају слабе подстицаје да повећају обим својих послова. Пошто власти презају од резања каматних стопа страхујући од одлива капитала, потрошачко расположење ће остати потиштено.
Станоградња и инфраструктурне инвестиције, прве адресе ка којима би се Пекинг упутио ради обезбеђивања подстицаја, су у средишту брига због такозване рецесије биланса стања, у којој пад цена добара доводи до несолвентности домаћинстава и компанија и решености да умање задуженост. Презадужене кинеске градитељске компаније, чији је симбол компанија Евергранде, уклапају се у ову причу али развој ситуације не упућује на ширу кризу биланса стања.
Цене некретнина нису толико пале и систем ради неуморно да би их стабилизовао. У ситуацији у којој власништво над некретнинама чини велики део богатства домаћинстава као и кључни извор прихода за локалне власти, слом би угрозио укупну финансијску и друштвену стабилност. Такође би створио снажни притисак у правцу одлива капитала. Општине у Кини располажу широким опсегом доступних алатки, укључујући утврђивање најнижих цена по којима градитељи могу да продају, тако да уместо да је дошло до пада цена, смањен је број обављених купопродаја. То ствара озбиљну опасност по активност тржишта, али не и опасност од банкрота.
Други велики зајмопримци су финансијске установе локалних влада, које позајмљују како би инвестирале у локалну инфраструктуру. Велики број ових самоуправа са тешкоћама отплаћује своје дугове и потребно им је реструктурирање, али у питању су финансијски инструменти у државном власништву, који дугују новац банкама у државном власништву, које се финансирају огромном штедњом кинеских домаћинстава, која је заробљена у земљи ограничењима на кретање капитала. Ово би могла да постане акутна криза само уколико су власти непажљиве, и док год се размере проблема такве да захтевају као решење преношење власништва и дуговања унутар система, требало би да је Кина кадра да се са тиме носи.
Пре него постојећи дугови, велико питање је опсег нових активности. Старење и миграције унутар земље значе да је потражња за новим некретнинама статична у великом делу земље. Дозвољавање додатне градње у огромним градовима као што су Пекинг, Шангај и Шенжен дало би снажан подстицај сектору али и то доноси своје сопствене нелагоде и политички дестабилизујуће компромисе. Повећана потрошња на инфраструктуру увек је отворена могућност али она долази са стопом опадајућег поврата и отвара врата ка већим дуговањима у будућности.
То оставља отвореним два извора повећане тражње: трговина и владина потрошња. Садашњи кинески трговински суфицит већ је два процента бруто друштвеног производа, и сам по себи је индикатор слабе домаће потражње, те би остатак света требало да буде на опрезу због поновног таласа високо-компетитивног кинеског извоза – а који сада укључује високотехнолошке производе као што су електрични аутомобили. Кинеска извозна дефлација на овај начин би могла да помогне западним државама да превазиђу њихове садашње проблеме са инфлацијом, али по високој дугорочној економској цени.
Сви, и унутар Кине и ван ње, требало би да буду склонији другиј опцији. Кинеска централна влада једна је од најмање задужених на свету. Она располаже великим могућностима да преусмери готовину према домаћинствима, повећа потрошњу и одржи кретање економије. Забрињава да је недавни састанак политбироа навео дугачки списак политичких одлука али мало која од њих упућује према новчаним давањима. Уколико Кина жели да одржи свој дуготрајни економски успех, на Пекингу је да повуче потез.
Робин Хардинг
Извор: https://archive.ph/z5SkG#selection-2235.0-2293.428
Превод за Журнал.ме: Милош Милојевић
