Црна Гора је једина држава у Европи, а вероватно и на свету, која фактички слави два дана државности – један 21. маја када је 2006. године одржан референдум о будућности конфедерације Србије и Црне Горе, а други 13. јула на дан када је Црна Гора формално призната као независна држава од стране великих сила на Берлинском конгресу 1878. године, али и дан народног устанка против италијанског окупатора 1941. године. Чињеница да се празник 21. маја формално назива Дан независности, а 13. јул Дан државности, не мења суштину да су оба празника посвећена једном те истом историјско-политичком феномену – државотворности Црне Горе.
Дан државности 13. јула представља идеалан пресек историјске и савремене државности Црне Горе, он представља континуитет црногорске државе у различитим политичким системима. Самим тим, 13. јул је прихватљив датум за већину грађана Црне Горе који се поносе својом државношћу, а слављен је и за време друге Југославије, што га већ чини препознатљивим и традиционалним празником. Дан независности 21. маја је, међутим, конструкт режима Мила Ђукановића намењен томе да он као политичка фигура буде препознат као отац црногорске нације и државности. Чак и када бисмо оставили по страни све нерегуланости референдума 2006. године, када бисмо заборавили да Црногорци из Србије нису могли да се изјасне о будућности Црне Горе, али зато Бошњаци и Албанци из Аустрије, Немачке и Луксембурга јесу, то не би променило чињеницу да је Црна Гора иступила из заједничке државе врло тесном већином.
Само онај политички чинилац који жели зло својој држави би константно оживљавао референдумску атмосферу лажним празником Дана независности, којим се отуђује половина грађана Црне Горе. То и јесте била суштина политичке стратегије Мила Ђукановића још много пре ових 15 година после референдума – проглашавање готово половине црногорског друштва издајницима, непрестано подизање узбуне да је независност Црне Горе под опасношћу, све то искључиво ради очувања личне власти. На тај начин већина грађана Црне Горе почело је да поистовеђује црногорску државу са Милом Ђукановићем. Ово апсурдно и недемократско стање изродило је два правца мишљења – једно, по коме Ђукановић мора вечно остати на власти иначе Црна Гора нестаје и друго, по коме је Црна Гора а приори непријатељска окупациона творевина.
Режим Мила Ђукановића проживљава своје последње дане, а обема групама је тешко да се привикну на нову реалност. Први шију огромне заставе од 5 хиљада квадратних метара, па их трагикомично цепају, као акт протеста против пораза Мила Ђукановића, јер сматрају да промена власти сама по себи укида Црну Гору. Отуда неразумљиви изрази агресије, који се прикрива патриотизмом. Иначе, патриоте поштују своје државне органе и демократски политички процес, па би поздравили смену режима у Црној Гори. Они који су прихватили наратив да је Мило Ђукановић отац Црне Горе данас не могу да се помире са чињеницом да Мило Ђукановић није Црна Гора и да он никада суштински није могао да сведе Црну Гору на себе самог.
Други део друштва је био прогоњен од 2006. године. За њих су сви државни симболи Црне Горе стога непријатељски и туђи. Они верују да је Црна Гора суштински створена да би их прогањала и асимиловала, насилно изменила њихов национални идентитет. Њима је разумљиво тешко да изађу из вечне дефанзиве, да поверују да Црна Гора може бити и њихова држава, да је проблем био у репресивно-мафијашком режиму Мила Ђукановића, а не у Црној Гори као таквој. На њима је одговорност да прихвате да су они сада постали део власти и да се као власт и понашају. Не може се бити опозиција и непријатељ самоме себи. Црна Гора може бити отаџбина и једној и другој групи, ако први схвате да демократија не значи тиранију пролазне већине, а други да је држава онаква каквом је они сами чине и да недемократска Црна Гора из 2006. године није једина могућа верзија Црне Горе.
Како би до ове транзиције свести дошло, прво, наравно, треба на изборима сменити са власти режим Мила Ђукановића у потпуности. Након тога треба предузети читаву плејаду потеза који враћају Црну Гору њеним грађанима, њеном друштву. Међу првим таквим потезима треба укинути Дан независности који непрестано ставља на дневни ред питање о самом постојању Црне Горе, што није питање о коме се може расправљати у датом тренутку, што због спољних фактора, што због непостојања стабилне већине унутар саме Црне Горе да се такво питање уопште и покреће. Као темељ историјске Црне Горе и њене државности сасвим је довољан 13. јул као главни празник, јер, на крају крајева, Црна Гора се није ратом отцепила од Србије, већ је као равноправан субјект конфедерације иступила из ње. Сходно томе нема разлога да се независност потенцира над државношћу.
P.S. На илустрацији Андријевица 21. маја 2021. године – рушевне зграде из 70-их, референдумска атмосфера из 2006, све са идејом да Мило Ђукановић вечно остане на власти, јер ће тобоже терасу господина слева да одвезе на Златибор господин, који је истакао тробојку, у горњем десном углу слике.
Александар Ђокић
Извор: Фејсбук
