Бројни сарајевски Срби, са својим сународницима из других дијелова Босне и Херцеговине, током Првог свјетског рата одведени су у Арад. Арадска тврђава постала је концентрациони логор за 15.000 православних Срба. Преко 4.000 несрећних цивила није дочекало слободу.
Иако далеко од родног краја, издахнули су, на неки начин, своји на своме.
Лијепи, на моменте и за наше прилике, величанствени Арад, град је у данашњој Румунији. Срби су Арад градили вијековима и до половине 19. стољећа у њему били већинско становништво. Све оно што хришћани под турском окупацијом нису могли остварити, успјели су Срби Арада у временима кад су били привилеговани као граничари и прва линија одбране хришћанства.
Били су племићи, припадници високог свештенства, официри, трговци, умјетници, писци, отмени грађани и све оно што Срби у Османском царству нису могли бити.
Племић Сава Поповић Текелија, први доктор наука у Срба, Арађанин који је био доживотни предсједник Матице српске, један је од наших највећих задужбинара и добротвора. Пештански Текеленијанум његова је највећа задужбина у којој је три године провео и Никола Тесла, али и бројна надарена и сиромашна дјеца из свих српских крајева.
Помијерањем хришћанске границе ка југу, нестале су привилегије које су уживали Срби Арађани. Под притисцима да прихвате римокатоличанство као своју вјероисповијест, колективно су иселили у Русију, данашње ратом захваћене дијелове Украјине.
У Араду су иза Срба остали видљиви трагови српске науке и умјетности, остали су бисери архитектуре, бројни топоними и свега 500 њихових потомака.
У Араду су иза Срба остали гробови њихових предака, али и масовна гробница, нијеми свједок злочина над 4.300 Срба Сарајлија, њихових сународника из других дијелова Босне и Херцеговине, Срема, Браничева … Остала је и тврђава, град мртвих Срба.
Извор: Етос
