Осим по сјајним играчким способностима и изузетном тренерском умијећу због којег је по мишљењима многих могао да води и веће клубове, памтиће се и по невјероватној харизми, можда и највећој међу свим фудбалским или чак спортским радницима са ових простора.
Како то обично и бива, када стигне вијест о смрти неког ко је за живота стекао статус легенде, онда се у тренутку пробуде сјећања, али и емоције. Тако је било и јуче.
Информација, да је у 81. години живота преминуо Ивица Осим, човјек који је оставио велики траг током играчке, а још већи током тренерске каријере, морала је да дирне све истинске љубитеље фудбала широм бивше Југославије.
Осим по сјајним играчким способностима и изузетном тренерском умијећу због којег је по мишљењима многих могао да води и веће клубове, памтиће се и по невјероватној харизми, можда и највећој међу свим фудбалским или чак спортским радницима са ових простора.
Управо та Швабина харизма, помијешана са карактером исклесаним и кроз одрастање у мултиетничком послератном Сарајеву, залијепила га је за срца оних који су са емоцијама приступали најљепшој игри. Таквих је у вријеме када је Осим играо, али и био тренер – било много.
За такву нарав можда је „криво“ и његово поријекло.
Његов ђед по очевој страни био је Словенац, а бака Њемица, док је мајка Каролина била потомак Пољака и Чехиње. Па је и разумљив његов космополитски дух који је показивао и на терену, али и ван њега.
Све је мање оних који памте његове играчке дане, онда када је наступао за Жељезничар, Зволе, Стразбур, Седан, Валенсијен, Стразбур, или када је са Југославијом стигао до финала 1968. на шампионату Европе.
Остало је ипак забиљежено да је тада скоро цијели полуфинални дуел против Енглеза одиграо повријеђен, јер није било замјена, па је касније морао да пропусти дуел за трофеј.
Старији љубитељи фудбала ипак памте да је био сјајан техничар и одличан дриблер због чега је и добио надимак Штраус са Грбавице.
Ипак, све своје професионалне, али и људски квалитет најбоље је показао командујући са клупе.
И тренерску каријеру је започео са Грбавице, а највећи подвиг остварен је у сезони 1984/85. у којој су Осим и његови изабраници били надомак пласмана у финале Купа УЕФА.
Сарајлије су до три минута прије краја реванша са мађарским Видеотоном имале резултат који их води у финалне дуеле са Реалом, али је онда погодак Јозефа Ћухаија распршио све снове Жељезничара.
Са успјехом је још Штраус са Грбавице дириговао и са клупе Партизана, Панатинаикоса, Штурма, Џеф јунајтеда, Јапана, али његова спортска и животна биографија била би итекако сиромашна да није имао, срећу или несрећу, да у посљедњим годинама велике Југославије управо он буде њен фудбалски селектор.
И када је судбина бивше заједничке државе била онаква каква је била и када је њен распад био неминован, чини се са ове временске дистанце, да бољег човјека за тај посао није било.
Након неуспјеха да се пласира на Европско првенство 1988. године, посљедњи фудбалски селектор СФРЈ је са својим тимом успјешно прошао квалификације за Мундијал у Италији.
Када је увелико мирисало на разлаз и рат, било је за очекивати да се сви народи бивше Југославије макар уз фудбал разоноде.
Политика је ипак већ од старта показала већу снагу. Већ у припремном мечу против Холандије у Загребу, Осим и изабраници испраћени су звиждуцима од домаће публике.
Тада је Штраус са Грбавице одмахнуо руком ријешен да посао обави до краја.
Критика није фалило, а највише их је трпио он. Ипак, након пролаза у групи и побједе против Шпаније, само је лоша срећа у пенал серији против тада још актуелног првака свијета, селекције Аргентине, довела до тога да не дотакнемо небо.
Осим је ипак наставио и наредне двије године да води Југославију која је успјешно крчила пут ка Европском првенству, у моментима када се све распадало, али све до тренутка када су запуцале гранате и у његовом Сарајеву.
„То је нека моја лична одлука, а ја нећу да говорим због чега и да објашњавам, ви врло добро знате. Али ако ништа друго, и оно једино што могу да учиним за тај град, бар да се и ви сјетите да сам се родио у Сарајеву, а знате шта се дешава“, изјавио је тада велики Осим и тако завршио своју мисију на клупи Југославије. Репрезентација је отишла у Шведску, али је одмах враћена са Европског првенства због санкција, а Осимове сузе са опроштајне конференције остале су као симбол краја једне фудбалске генерације која због свих добро познатих дешавања није могла да покаже свој пуни потенцијал.
Ту сјајну генерацију смо након дуго времена прежалили, а данас жалимо за Осимом.
Бранко Чупић
Извор: Вијести
