Piše: dr Vladimir Dimitrijević
SEDAM MALIH ZAPLETA
Dragi čitaoče,
Ovo nisu „spojleriˮ. Samo uvodi u zaplet „Letopisa Naranijeˮ, da vam zagolicam uobrazilju. (Koja nije isto što i mašta. Mašta je, kako je govorio vladika budimski Danilo, „ma štaˮ, besplodno fantaziranje, a uobrazilja je način da pred sobom vidimo stvaralačke „obrazeˮ – obraz je lik ). Ovi „Letopisiˮ spadaju u najlepše dečje knjige 20. veka, što znači da su i za nas, tobož odrasle (u stvari, prečesto prezrele, a nezrele).
Da krenemo (a vi posle da krenete da nabavite knjige deci i detetu u sebi – ne šalim se uopšte, jer sa decom i detetom u nama nema šale)!
Mračni tip, koji je i Digorijev ujka u isti mah, i zove se Endru, bavi se magijom. Ima čarobni prsten. Njegov sestrić i Digorijeva drugarica Poli dođu u dodir sa prstenom, i stižu u zemlju koja tek nastaje – Narniju, koju stvara lav Aslan svojim pevanjem. Splet mračnih okolnosti u Narniju dovodi i Belu Vešticu. To je „Čarobnjakov sestrićˮ.
Drugi je svetski rat, i London je pod bombama. Decu evakuišu u provinciju. U kući starog profesora nađu se dva brata i dve sestre od roda Pevensijevih. U profesorovoj tajanstvenoj kući u koju su sklonjeni, najmlađa od svih Pevensijevih, Lusi, otkrila je neobičan orman i kroz njega ušla u bajku. U prvi mah joj njena braća i sestra ne veruju kada im priča o izletu u čudesnu Narniju. Ali Piter, Edmund i Suzan ubrzo i sami stižu na odredište. U Narniji će pronaći zemlju zarobljenu kletvom Bele Veštice: tamo vlada večna zima, a nikad ne dolazi Božić. Kada upoznaju velikog lava Aslana, shvataju da su odabrani da učestvuju u velikoj pustolovini – borbi za oslobađanje Narnije od vlasti veštičinih čini. To je „Lav, veštica i ormanˮ.
Šasta, koji je kidnapovan kao beba i odveden u zemlju opakih Kalormena, beži od svog gospodara sa narnijanskim konjem Brijem. Spasavanjem Arhenlanda od napada okrutnih varvara ispunjava proročanstvo koje su njegovi otmičari pokušali da osujete. Sa njim je odbegla i devojčica Aravis, iz kalormenske plemićke kuće, jer su na silu hteli da je udaju. To je „Konj i njegov dečakˮ.
Piter, Suzan, Edmund i Lusi sede na železničkoj stanici kada ih čudo opet odvede u Narniju. Ali mnogo toga se izmenilo otkako su poslednji put bili tu i sada je novom prestolonasledniku, princu Kaspijanu, očajnički potrebna njihova pomoć. Narnija je u opasnosti od Kaspijanovog strica, zlog kralja Miraza. To je „Princ Kaspijanˮ.
Edmund i Lusi ponovo su se obreli u Narniji, i to na „Namerniku zoreˮ, brodu kralja Kaspijana, a sa njima je i njihov rođak Justas, prgav i mrzovoljan dečak. Prizvani su da bi pomogli u traganju za sedmoricom izgubljenih prijatelja Kaspijanovog oca. Potraga ih dovodi do samog kraja sveta i čudesno preobražava Justasa. To je „Putovanje Namernika zoreˮ.
Justas i njegova drugarica Džil iznenada su u Narniji, zbog toga što je nestao princ Rilijan, sin kralja Kaspijana. Uz pomoć jednog sumornog ritskog gegavca, zvanog Tugoblat, deca kreću da ga pronađu. Treba se boriti protiv čini zelene gospe veštičarskih moći. To je „Srebrna stolicaˮ.
Pred nama je lažni Aslan, koji primorava stanovnike Narnije da ropski rade za okrutne Kalormence. Džil i Justas ponovo su pozvani u Narniju, ovoga puta da pomognu kralju Tirijanu, koji se bori da zemlji vrati mir i blagostanje. Zli majmun, prorok lažnog Aslana, pokušava da nametne kult Tašlana, koji je laž i smrt. Vodi se boj na život i smrt. To je „Poslednja bitkaˮ.
Ne mogu da se ne radujem što su svih sedam romana – bajki Klajva Stejplza Luisa objavljeni u prevodu Vesne Stojković, u „Čarobnoj knjiziˮ. U jednom tomu, da se zna. Prethodno je sedam odvojenih tomova objavila „Lagunaˮ, u prevodu Zorana Jakšića.
Dragi Čika Klajv, drug Čika Tolkina, je opet došao našoj deci.
A odrasle podsećam na Luisovo shvatanje bajke. Vredi ga pročitati da bismo videli zašto su nam bajke nasušne.
TRI NAČINA
U svom ogledu „Tri načina da se piše za decuˮ, Luis tvrdi da postoje baš tri načina – dva su kakva-takva, a treći ne valja. Treći način je opisao ovako: „O njemu su mi nehotice posvedočila dva čoveka. Prva je bila žena koja mi je poslala rukopis svoje knjige. U njenoj bajci dečak dobija od vile čudesan uređaj. Kažem ’uređaj’ jer to nije magični prsten, ni kapa–nevidljivka ili šta to već vile obično poklanjaju. To je mašina; stvar nakrcana žicama i prekidačima. Ako vam se jede sladoled, hoće vam se živo štene ili još što, samo pritisnete na dugmad. Iskreno sam priznao autorki da me takve stvari uopšte ne zanimaju. Ona je odgovorila: ’I meni je samoj smrtno dosadno, ali savremena deca upravo to hoće.’ˮ Drugi put se dogodilo ovako. U svojoj prvoj bajci podrobno sam opisao divnu večeru koju je gostoljubivi faun priredio za malu devojčicu, moju junakinju. I neki domaćin mi je rekao: „Razumem zašto o tome pišete. Da biste se dopali odraslom čitaocu, dajte mu seks. Deci to ne odgovara, pa ste pomislili: čime im ugađati? Ah, da! Mali proždrljivci vole da se naslade.ˮ Uopšte uzev, i meni se dopada ukusno jelo. Pisao sam o onome što sam i sam voleo da čitam u detinjstvu i o čemu volim da čitam i sada, mada mi je već preko pedeset. Ovi ljudi, žena u prvom slučaju i oženjen muškarac u drugom, smatrali su da dečji pisac, kao i svaki drugi pisac, treba da „publici da ono što ona želiˮ. Deca su, bez sumnje, posebna publika. Zato najpre saznajte šta ona žele i dajte im to, čak i ako vi sami to ne volite.
To je put ka komercijalizaciji dečje književnosti. Iz današnje perspektive, to je put ka „društvenim mrežama“, na kojima deca prestaju da budu deca. I prestaju da čitaju.
OBRAĆANJE KONKRETNOM DETETU
Drugi pristup, po Luisu, liči na prvi, ali samo spolja. Tako su, između ostalih, pisali Luis Kerol („Alisu u zemlji čudaˮ) i Luisov prijatelj Tolkin, ciklus romana o hobitima i Ratu za prsten. Oni su konkretnoj deci pričali „u hoduˮ (recimo, Tolkin svojim mališanima), a zatim zapisivali. Takvi književnici, za razliku od predstavnika prethodnog pristupa, koji smatraju da treba pisati ono što se „deci uopšteˮ sviđa, pristupaju konkretnom detetu, koje se od druge dece razlikuje: „Ovde ne može biti ni govora o ’deci’, nekakvom čudnom plemenu čije sklonosti treba da proučite kao antropolog ili svetski putnik. Osim toga, teško da biste uspeli ovako, licem u lice, da gostite dete pričama koje bi, po vašem proračunu, trebalo da mu se dopadnu, a vas ostavljaju ravnodušnim. Uveren sam, dete bi to primetilo. Vi biste postali malo drugačiji zato što govorite s detetom, i ono bi se promenilo zato što sluša odraslog. Između vas nastaje veza, i iz takvog opštenja izrasta priča.ˮ
Samo priča koja organski izraste iz odnosa odrasli – dete ima pravo na postojanje.
KAKO JE PISAO LUIS
Luis se opredelio za treći put: „Bajke pišem zato što taj žanr najbolje odgovara onome što želim da kažem; kao što kompozitor može pisati pogrebni marš ne zato što se spremaju nečiji pogrebi, nego zato što se neke muzičke slike najbolje izraze upravo u tom obliku. Ovaj metod može se primeniti ne samo na bajke, već i na celokupnu dečju književnost.ˮ
Jedan dečji pisac nikad nije viđao decu, i pisao je ono što je želeo da kaže; bilo mu je drago što dečaci vole da čitaju ono što on piše, ali se nije opterećivao publikom. Luis dodaje: „Možda je ta priča izmišljena, ali odlično ilustruje moju misao.ˮ
Vladimir Dimitrijević: Licitacija brojem žrtava Jasenovca mora da prestane
Pisac može da voli fantastiku i bajku, i zato ide tim putem, ali se čuva da se najmlađima obraća sa umišljenog prestola svojih godina i iskustva: „Kad pišeš o deci sa pozicije odraslog, vrlo je lako skliznuti u sentimentalnost, a osećaj stvarnog detinjstva nestaje. Svi se sećamo koliko se ono što smo proživljavali u detinjstvu razlikovalo od onoga što su videli stariji.ˮ Kad su Majkla Adlera upitali o novim eksperimentalnim školama, rekao je: „Oceniću te eksperimente tek onda kad nam sami đaci, kad odrastu, ispričaju šta se tamo zaista dešavalo.ˮ
Dečja književnost nije ono što mi mislimo da deca misle, nego ono što mi, iskreno, kroz dete u nama, unosimo u pripovedanje.
DOBRA KNJIGA PRIPADA SVIMA
Dete odlično razume psihologiju prirodno ugrađenu u književnost za decu, ali je ne može usvojiti kroz udžbenik psihologije. Istovremeno, prava knjiga namenjena najmlađima je uvek i knjiga za odrasle: „Ako je dečja knjiga prosto pravi oblik za ono što autor želi da kaže, onda oni koji hoće da ga čuju čitaju je i čitaće u svakom uzrastu. Prvi put sam pročitao Vetar u vrbaku i knjige o Bastablovima kada mi je već bilo preko trideset, ali ne mislim da su mi zato pružile išta manje zadovoljstva. I usuđujem se da tvrdim da je to pravilo: knjiga za decu koja se dopada samo deci — loša je knjiga. Dobre knjige su dobre za sve. Valcer koji donosi radost samo igračima — loš je valcer.ˮ
Književni kritičari veoma vole stanje „odraslostiˮ, zbog čega, javno i trajno, preziru „infantilnu nostalgičnostˮ i „kult Petra Panaˮ: „Ako priznajete da su vam gnomi, džinovi, životinje koje pričaju i veštice i dalje dragi i u pedeset trećoj, teško da će vaša večna mladost biti pohvaljena u društvu; pre će je nazvati zaostajanjem u razvoju, dostojnim prezrenja i sažaljenja.ˮ
Iako ne mari za kritičarska gunđala, Luis je, da bi odgovorio na nadmenost pametnjakovića, rešio da napiše svoju apologiju pisanja bajki i dečje fantastike.
KO JE INFANTILAN
Prvo i prvo, kritičari koji smatraju da ne treba biti „infantilanˮ, u suštini su, baš oni, infantilni: „Izgledati starije, oduševljavati se odraslima samo zato što su odrasli, zacrveneti već od same pomisli da će te smatrati za dete — znaci su detinjstva i mladosti. Za dete i tinejdžera — to su umereno zdravi simptomi. Mladi sanjaju da odrastaju. Tako i treba. Ali onaj ko je i u zrelosti zabrinut i pita se da li je on odrastao, zaista je zaostao u razvoju. Sa deset godina čitao sam bajke krišom, i bilo bi mi sramota kada bi neko to otkrio. Sada, kada mi je pedeset, čitam ih ne tajeći. Odustao sam od detinjastog stava, uključujući i strah da ću se učiniti detetom i želju da budem vrlo odrastao.ˮ
Ovde vredi napraviti digresiju vezanu za današnji dan: za razliku od prošlosti, u kojoj je odraslost bila norma, i u kojoj je Luis branio pravo na dete u sebi, današnji svet je ogrezao u fantazersku nezrelost, koja ga, avaj, ne vodi ka bajkama, nego ka prizorima lažne, internet sreće, inkarnirane u savršene slike veštačke inteligencije. U tom svetu sve je moguće, od dronova koji ubijaju ličeći na insekte do žena – seksualnih robota koje sa svojim gospodarima uspostavljaju „emotivnu vezuˮ. Jada ćemo se nagledati u svetu u kome je tehnika postala prava magija!
„DAˮ VINU, ALI I LIMUNADI
U razvoju zaostaje ne onaj koji i dalje voli staro, nego onaj ko ne može da stekne novo. Luis je nedvosmislen: „U detinjstvu mi se vino ne bi svidelo, a sada ga volim; ali mi je limunada i dalje ukusna. To nazivam rastom ili razvojem, zato što sam postao bogatiji; tamo gde sam ranije imao jednu radost, sada ih je dve. Ali kada bih morao da odbacim limunadu pre nego što bih zavoleo vino, to ne bi bio rast, nego obična promena. Sada mi se dopadaju Tolstoj, Džejn Ostin i Trolop, ali volim i bajke i kažem da sam odrastao. Kada bih prešao na romane, odrekavši se bajki, ja ne bih odrastao, nego bih se prosto promenio. Drvo raste, dodajući godove; a voz ne raste, putujući od jedne stanice do druge. Zapravo je sve to mnogo jače i složenije. Čini mi se, sada shvatam da sam odrastao čitajući upravo bajke, a ne romane. Sada od njih dobijam mnogo više zadovoljstva nego u detinjstvu — u stanju sam više da ulažem i, naravno, više da izvlačim.ˮ
Život je rastenje drveta, a ne huktanje mašinerije koja, na kraju, postaje neupotrebljiva šklopocija. Uostalom, ako je puko kretanje mašinerije od stanice do stanice čovekov razvoj, zašto nam se onda ne sviđa starost? To jest: „Zašto, gubeći zube i kosu, ne čestitamo jedni drugima? Čini se, neki kritičari mešaju razvoj sa cenom koju za njega plaćamo, pa čak nastoje da tu cenu učine mnogo većom nego što joj priroda nalaže.ˮ
U vreme robota, robotizovali smo se. Zato nam Luisovi stavovi nisu sasvim jasni. Da li će biti jasni našoj deci? Čitajući im dela poput „Letopisa Narnijeˮ, bar ćemo pokušati da ih spasemo.
TOLKINOVO SHVATANJE BAJKE
Bajke nisu samo za decu, i to je Tolkin najbolje objasnio. Luis navodi shvatanje svog saborca na polju stvaralaštva: „Ako ste već čitali njegov esej o bajkama, znate da ranije bajke nisu bile namenjene pre svega deci, njih su voleli svi. Zatim je bajku snašla sudbina starog nameštaja – izašavši iz mode u književnim krugovima, ona se našla u dečjoj sobi. Ali mnogim se deci bajke ne dopadaju, kao što im se ne sviđaju sofe od konjske dlake; a mnogi odrasli te knjige vole, kao što vole stolice za ljuljanje.ˮ
Ljubav prema bajkama i kod dece i kod odraslih može se objasniti na razne načine. Luis je smatrao da su Tolkinova i Jungova teorija najtačnije: „Prema Tolkinu, čar bajke se sastoji u tome što u njoj čovek najpunije ostvaruje sebe kao stvaraoca. On ne ’komentariše život’, kako vole da govore danas; on stvara, po meri svojih mogućnosti, ’sekundarni svet’.ˮ Kako smatra Tolkin, pošto je to jedna od funkcija čoveka, njeno uspešno izvršenje svaki put donosi radost. Po Jungovom mišljenju, bajka oslobađa arhetipove koji se čuvaju u kolektivnom nesvesnom, i, kada čitamo dobru bajku, sledimo načelo ’Upoznaj samog sebe.’ Usudiću se da to dopunim sopstvenom teorijom, ona se ne tiče bajki u celini, nego samo jedne njihove crte. U bajkama srećemo bića, neslična ljudima, ali koja se ponašaju skoro kao ljudi, — džinove, gnome, životinje koje govore. Smatram da takav sažet simbol, pored ostalog, omogućava da se ljudska psihologija i tipovi karaktera opišu mnogo kraće i pristupačnije nego u romanima. Eto, na primer, gospodin Jazavac iz ’Vetra u vrbaku’, neverovatan je spoj neljubaznosti, grubih manira, stidljivosti i dobrote. Upoznajući se s njim, dete u sebe upija znanja o ljudima i engleskoj društvenoj istoriji. Na drugi način ta znanja ono ne bi moglo da dobije.ˮ
Danas ih dete dobija na drugi način. Gotove slike iz internetskih ponora, snažne kao totalitarna pretnja, lišavaju ga mogućnosti da samo nazre put kroz tminu koja se, sa povremenim bljeskom zvezda na obzorju, zove život.
ZAŠTO SE LUIS OKRENUO BAJCI
Niti su sve dečje knjige fantastika, niti su sve fantastične knjige za decu. Luis podseća svoje čitaoce: „Onaj koga sada prekorevaju da je suviše star za dečje knjige, u detinjstvu je slušao prekore da čita suviše ozbiljnu literaturu. Dostojni čitaoci se ne pokoravaju rasporedu. Tačno neću reći zašto sam jednom osetio da ne samo bajka, nego bajka za decu – to je upravo ono što moram da napišem, makar šta. Možda stoga što ona dopušta i čak obavezuje da se ne dotiče onoga što sam i sam hteo da ostavim po strani. Ona zahteva da se usredsredim na događaje i obuzdava mog ’demona nabujalosti’, kako se izrazio jedan dobar pronicljiv kritičar. Osim toga, ona ne trpi razvlačenja, što je takođe plodotvorno.ˮ
Čovek se umori od pametnog sebe. I krene ka mudrom sebi. A mudrost je sticanje detinjeg vida, kojim se sazire večnost.
POGREŠNE PREDSTAVE?
U vreme kada je Luis pisao svoju apologiju bajki za decu, bilo je psihologa koji su se oštro opirali bajkopisanju i „bajkočitanjuˮ, i govorili da je, u ozbiljnom svetu, velika opasnost da deca preko bajki svet prime „neozbiljnoˮ.
Luis im se oštro protivio: „Bajku optužuju da će stvoriti kod dece pogrešne predstave o svetu. Mislim, druge knjige mnogo češće obmanjuju decu. Pre će takozvane ’istinite priče za decu’ da im lažu. Nikada nisam očekivao da će se stvarni svet pokazati takvim kakvim je u bajci; a eto, školu sam predstavljao sebi onakvom kakva je u knjigama. Bajke me nisu razočarale, priče o školi — jesu. Istorije o avanturama i uspesima, sasvim mogućim, u tom smislu da ne krše zakone prirode, ali potpuno neverovatnim, mnogo su opasnije od bajki; upravo one bude lažne nade.ˮ
U lažnim nadama čovek gubi sebe.
ESKAPIZAM I OPASNE ILUZIJE
Bajke nisu eskapizam – eskapizam su naslovi tipa „Knjiga za dečake“ i „Knjiga za devojčiceˮ, koje bude lažne nade da nas svet čeka raširenih ruku, i da su naše ambicije na korak od ostvarenja: „Dete uopšte ne teži da uđe u bajku onako kako žudi da važi za junaka među drugovima. Zar zaista mislite da ono zaista sanja o svim teškoćama i opasnostima bajkovite zemlje? Sanja li da kraj njega žive zmajevi? Ne. Pre bi se reklo da bajka budi u detetu težnju ka nečem nejasnom i nedostižnom, a ka čemu — ni samo ne zna. Zato bajka i uzbuđuje. Stvarni svet u očima deteta ne tamni i ne postaje dosadan, naprotiv, on dobija dubinu. Bajka ga obogaćuje. Pročitavši o začaranim šumama, dete neće prezirati prave; za njega će svaka šuma postati pomalo okovana činima. Ta je želja — potpuno posebna. Čitajući priče o školi, o kojima sam govorio, dečak želi uspeh i nesrećan je (zatvorivši knjigu), zato što ga ne može postići. Čitajući bajku, dečak je srećan samim tim što želi. On nije usredsređen na sebe, kao što je često u prvom slučaju.ˮ
Bajka nas izvodi iz sebe u svet u kome postoji nada, ali ne nada u zemno i truležno. Ona, kako je govorio Tolkin, nudi eukatastrofu, srećan kraj u kome je moguć nastanak preobraženog čoveštva.
„Opasne iluzijeˮ, veli Luis, „uvek deluju realistično. Mladi koji su na putu iluzija, ne čitaju Homerovu Odiseju i Šekspirovu Buru. Luis kaže da se oni koji su opijeni iluzija hrane „pričama u kojima ima milionera, neodoljivih lepotica, raskošnih hotela, palminih plaža, erotskih scena — stvari koje bi se zaista mogle dogoditi, i morale bi se dogoditi čitaocu kada bi mu se posrećilo.ˮ
Želje koje bude bajke su svojevrsna duhovna vežba, a želje iz petparačkih romana o uspehu su štetne fantazije.
BAJKE I NOĆNE MORE
Neki su smatrali da bajke plaše decu, ali je Luis i to opovrgavao. Naravno da nije želeo da njegovi čitaoci dožive noćnu moru, jer se i sam plašio kao mali: „Bio sam specijalista za džinovske insekte, odmah za njima išla su priviđenja. Najverovatnije su se priviđenja pojavila iz knjiga, mada, naravno, ne iz bajki, a eto insekti svakako nisu otuda. Ne znam šta su moji roditelji morali da učine da bi me izbavili od tih gadnih mnogonožnih stvorenja.ˮ
Luis kaže da je sasvim dobronamerna želja da se dete ogradi od patoloških strahova, protiv kojih je hrabrost nemoćna. Takvi strahovi su fobije. Zaista, decu treba ograditi od fobija.
Ali, ima onih koji misle da od deteta treba sakriti „da se rodilo u svetu u kojem postoje smrt, nasilje, bol, avantura, junaštvo i kukavičluk, dobro i zloˮ.
Ko to hoće, on greši, jer tako „dajemo detetu pogrešne predstave o životu i odvodimo ga od stvarnosti. Nezgrapno je tako vaspitavati ljude koji su rođeni u doba konclogora i atomske bombe. Pošto će im se morati sukobljavati sa okrutnim neprijateljima, neka barem znaju za odvažne vitezove, muževnost i postojanost. U suprotnom ćete im samo usložniti život. Uostalom, okrutnost i krv u knjigama ne izazivaju kod dece nikakve bolesne strahove. To pokazuje ljudsko iskustvo, i ja sam na njegovoj strani, protiv savremenih reformatora. Neka budu zli kraljevi i pogubljenja, bitke i tamnice, džinovi i zmajevi, a na kraju — zločinci će biti poraženi. I niko me neće ubediti da će se dete toga uplašiti više nego što hoće i treba. Jer u stvari detetu se hoće da se malčice plaši.ˮ
Potreba za strahom je potraga za pribežištem od straha. A bajka i jeste pribežište. U naše vreme naročito.
BAJKOVITO KAO LEKOVITO
Uzrok fobija nije sasvim jasan, i ne može se rešiti ukidanjem bajki. Luis nas podseća: „Top of FormPoznajem čoveka kome je u detinjstvu užas ulivala Britanska enciklopedija — nikada nećete pogoditi zašto. Čak i ako svome detetu ograničite čitanje na bezopasne priče u kojima se nikada ništa opasno ne dešava, njegove strahove nećete pobediti. Ali ćete ga lišiti svega što bi moglo da ih oblagorodi, učini ih podnošljivijim. Jer u bajkama srećemo ne samo zlikovce, tamo nalazimo i divne utešitelje i zaštitnike. I sami zlikovci nisu samo strašni, nego i veličanstveni. Bilo bi divno kad bi se mališan, probudivši se noću i čuvši nekakve zvukove, biom lišen strahova i strepnji. Ali pošto će se on ipak uplašiti, neka bolje misli o džinovima i zmajevima, nego o prozaičnim provalnicima. I čini mi se se da će Sveti Đorđe ili vitezovi u sjajnim oklopima poslužiti kao bolja uteha nego pomisao na policiju.ˮ
Ako ti je data ponuda da se zauvek oslobodiš noćnih mora tako što nikad nećeš saznati za zemlju iz bajke, cena je, po svemu sudeći, prevelika.
ISKUSTVO PISCA
Luis priznaje da ima mnogo bajkopisaca koji su obdareniji od njega, ali ne odustaje. Daje i svoje iskustvo pisanja: „Kad pišem, pre posmatram ptice nego što zidam zgradu. Vidim slike. Neke od njih su nalik jedna drugoj, kao da imaju isti prizvuk. Treba samo zanemeti i pratiti kako se one spajaju jedna s drugom. Ako vas mnogo posluži sreća (mene nikada nije toliko), iz tih slika se uzastopno slaže prizor i vi bez ikakvog napora dobijate gotovu priču. Ali češće (a sa mnom je uvek tako) u njoj ima praznina. Tek tada morate ponešto da domislite, da objasnite zašto su se ti i ti likovi obreli tu i tu i zašto čine to i to. Ne znam da li je to uobičajen način, a kamoli da li je najbolji. Mogu da pišem samo tako; sve počinje od slika.ˮ
I ne samo da ne treba pisati iz perspektive onoga što se deci, navodno, dopada ( to je besmisleno dodvoravanje ), nego ne treba ni moralisati: „To ne znači da ne priznajem poučne priče ili mislim da ih deca ne vole. Samo, to pitanje neće dovesti ni do čega dobrog. Postavljajući ga, mi na sebe preuzimamo previše. Bolje je zapitati: ’Šta je potrebno meni?’, jer ono što vas ne dira duboko, neće zainteresovati ni vaše čitaoce bilo kog uzrasta.ˮ Moralna pouka se ne unosi spolja, nego izrasta iz dela: „Ono što će vam ispasti biće banalnost, pa čak i laž. Sramota je takvo što nuditi deci. U onome što se tiče morala, oni su najmanje isto toliko mudri kao i mi. Ako možete bez moralnih pouka, tako i činite. Jedina moralna pouka koja ima neku cenu – to je moral samog autora.ˮ
Male su šanse ( mada postoje ) da će činovnik ministarstva prosvete napisati dobru knjigu za decu. Njegova eventualna darovitost plaća cenu „birokratizacijeˮ uobrazilje, koja postaje moralistička.
„DEČJI NIVOˮ
Mi pišemo za decu o onome što i nas zanima, a ne spuštamo se na „dečji nivoˮ, smatrajući ga nezanimljivim: „Čini mi se, nema užasnije misli od one: ako s nama i ima nečeg zajedničkog s decom — to je ’dečje’ (u negativnom smislu), a sve dečje je nužno smešno. Treba da se s decom srećemo kao ravni s ravnima, jer mi zaista i jesmo ravni. Naša prednost je, možda, u tome što mi mnogo više znamo i (što je bliže našoj temi) bolje umemo da pričamo. Ne treba ni rukovoditi malim čitaocima, ni praviti od njih kumira. A najgore je gledati na njih kao profesionalac na sirovinu podložnu obradi. Naravno, nastojimo da im ne naudimo i, uz Božju pomoć, nadamo se da ćemo im učiniti dobro. Ali pritom moramo s poštovanjem da se odnosimo prema njima.ˮ
Zato se Dušan Radović svojim čitaocima obraćao sa „poštovana decoˮ.
Luis svoj ogled završava poučnim sećanjem: „Jednom sam u restoranu uzviknuo: ’Ne podnosim suve šljive!’ ’Ni ja’ — iznenada se odazvao za susednim stolom šestogodišnji klinac. Između nas je trenutno nastala simpatija. Nama se to nije činilo smešnim. Jer obojica smo znali: suve šljive — to je tako odvratno da uopšte nije smešno. Nas dvojica, odrastao čovek i dečačić, susreli smo se kao nezavisne ličnosti.ˮ
U tome je tajna pisanja za decu.
POTREBA ZA PREPORODOM
Dobre, lepe, plemenite knjige potrebnije su nam više nego ikad. Jer se sada vodi borba između čoveka i tehnike, koja će nas, ako je na zaustavimo, pojesti, prevariti u svojoj čeličnoj utrobi i zauvek ispljunuti. Dobre knjige nam pomažu da ostanemo ljudi. Takvi su i „Letopisi Narnijeˮ.
Setimo se Iljinovog ogleda „O duhovnom zračenjuˮ. „Obnova koja nam predstoji mora da čini celu epohu u istoriji. Jer stari putevi su istrošeni i pređašnja struktura akta, koji je stvarao kulturu, dovela nas je do užasnih, čudovišnih manifestacija unutarnje okrutnosti i spoljašnje tehnike. I bliži se vreme kada ćemo svi razmišljati samo o unutarnjoj obnovi i tražiti Božju pomoć i spasenje. Stoga je naše vreme vreme preokreta. Nikada još negativne snage ljudskog bića nisu istupale s takvom drskošću, tako samouvereno, s takvom samosvešću; nikada još one nisu činile takve provokativne pokušaje da preuzmu vlast nad svetom; nikada još čovek nije raspolagao takvim tehničkim mogućnostima; nikada još nije vladao takvim razornim sredstvima… Na pomolu je prelom; možda se on već dešava. Pređašnja ravnoteža je izgubljena. I onoj najgoroj opasnosti, koja nam preti, možemo se suprotstaviti samo pod uslovom da izvršimo unutarnju obnovu.ˮ
Prave bajke nas upućuju na tu obnovu. Zagledajmo se u njih – i naša deca i mi.
Izvor: Iskra
