Ако су кошаркаши испраћени на Мундобаскет без превише очекивања, шта онда рећи на Звездин лет у Манчестер? И шта рећи за држање њених играча на Етихаду? Цјелокупно навијачко задовољство и потпуни позитивни опијум игре црвено-бијела армија фанова осјетила је на стадиону првака Европе у моменту када је Звезда повела и полувријеме завршила за голом предности.
Пише: Оливер Јанковић
Било је то и више од максимума. Било је то све како треба. Не примити гол од најбољег европског напада, и дати Манчестеру гол у гостима, то је било баш оно „што бити не може“.
Друго полувријеме је манифестовало космичку неумитност да бољи прође боље.
Или киксом најбољег на терену (голмана Звезде), или веле – мајсторијом најбољег на свијету (голгетера Аргентине).
Kо воли фудбал и ко га донекле схвата, ова Звездина представа је уистину била најбоља могућа увертира за даље такмичење европских шампиона.
Лијепо је видјети кад играчи дају најбоље од себе, па и више од тога. И кад се не боје јачих од себе. То се зове – спортско и људско достојанство
