Турска је због рата у Украјини постала стратешки још важнија него иначе. Анкара то сада користи. У спору око острва у Егејском мору, Турска наступа све агресивније према Грчкој.
Цела ствар је заправо апсурдна. Турска и Грчка су чланице НАТО, савеза који је основан како би се бранио против заједничког непријатеља. Без обзира на то, две суседне земље често су на ивици оружаног сукоба. То колико се Грци осећају угрожено, може се видети и по висини њихових издатака за одбрану: 3,8 одсто БДП, то је највише од свих чланица НАТО.
Проблем су супротстављени интереси двеју земаља око острва у источном Средоземљу, о граници на мору и – праву на експлоатацију нафте или гаса. Године 1996. Турска и Грчка су за длаку избегле рат због једног малог, ненасељеног острва по имену Имиа. И 2020. је ескалирао конфликт око грчких и турских захтева за контролом тих подручја. Следеће недеље би један турски брод у спорном региону требало да крене у потрагу за земним гасом, а Грци ће то вероватно да схвате као нову провокацију.
САД као водећа сила НАТО, често уз помоћ генералног секретара Северноатлантског савеза, стално успева да спречи отворени рат међу савезницима. Бивша немачка канцеларка Ангела Меркел је 2020, уз подршку Европске уније, имала великих заслуга у процесу мирења двеју страна.
Суверенитет под знаком питања
Конфликт се сада поново интензивира. Анкара доводи у питање грчки суверенитет над читавим низом острва у источном Егејском мору – попут Родоса, Лезбоса, Самоса и Коса – зато што је Грчка, како тврде Турци, стационирањем војних снага на њима прекршила међународне уговоре. Редовним летовима турских борбених авиона изнад грчких острва, Анкара готово свакодневно демонстрира своје захтеве.
Турска се позива на Уговор из Лозане из 1923. којим је дефинисана данашња граница и којим су Грчкој, након грчко-турског рата, припала острва Лезбос, Хиос, Самос и Икарија, односно на Уговор из Париза из 1947. којим се Италија након Другог светског рата у корист Грчке одрекла групе острва Додеканез. Уговорима је дефинисано да та острва морају да буду демилитаризована.
Атина присуство својих јединица на острвима оправдава осећајем угрожености због учесталих маневара турских војних бродова на западној турској обали, односно правом сваке државе на самоодбрану.
„Влажни снови екстремиста?“
Иако се ради о конфронтацији с дугом традицијом, овога пута су вербални инциденти нарочито жестоки. Девлет Бахчели, шеф националистичке странке МХП и коалициони партнер председника Ердогана и његове странке АКП, фотографисао се испред географске карте на којој се виде сва острва у источном Егеју, и која су на тој карти приказана као турске територије – укључујући и највеће грчко острво Крит.
„Влажни снови екстремиста или званична турска политика“, запитао се грчки премијер Кирјакос Мицотакис на Твитеру, па је затражио званично објашњење Анкаре.
Унутрашње-политички разлози додатно „мотивишу“ турске политичаре. Наиме, идуће године се у Турској одржавају председнички и парламентарни избори. Ердоган и АКП страхују од значајног губитка подршке бирача, између осталог и због високе стопе инфлације и лоше економске ситуације. Спољно-политичке чарке, како се сматра, могле би да одврате пажњу од проблема код куће.
Али и са грчке стране се звецка оружјем, додуше то не раде чланови владе. На ТВ-станици „Опен“ је тако пензионисани вицеадмирал Јанис Еголфопулос поново распредао приче о томе како би Турској могла да се очита лекција: „Ако они (Турска, прим.ред.) повуку први потез, онда ће доживети нешто што још никада нису доживели.“
Немачка више није неутрална?
Како се у овом спору позиционира Немачка? По питању суверенитета острва, министарка спољних послова Аналена Бербок је током недавне посете Грчкој и Турској била јасна: „Грчка острва су грчка територија и нико нема право то да доводи у питање.“ На питање о милитаризацији није одговорила. Њен турски колега Чавушоглу пожалио се да Немачка по том питању више није неутрална: „Госпођа Меркел је то била. Немачка је у њено време била искрени посредник. Немачка политика је била уравнотежена.“ А у последње време, каже, „та равнотежа се нажалост изгубила“.
Но, и грчка страна има осећај да Немачка не третира увек Атину на фер начин. Грчки шеф дипломатије Никос Дендијас оштро је критиковао немачки извоз оружја и продају подморница Турској. „Захваљујући тим подморницама расте опасност да однос снага у Средоземљу постане неуравнотежен.“
Наклоност Вашингтона
Немачка ионако у том конфликту игра споредну улогу. И Ердоган и Мицотакис се пре свега труде око наклоности Вашингтона. Чинило се најпре да је Мицотакис у бољој позицији. Средином маја одржао је говор пред оба дома Конгреса САД, говорио је о томе да НАТО себи, након Украјине, не сме да дозволи „додатни извор нестабилности“ на свом југоисточном крилу.
Грчки премијер је од Вашингтона захтевао да не подржи модернизацију и проширење турског борбеног ваздухопловства уз помоћ авиона типа Ф-16. За Ердогана је та посета била болна, јер је Мицотакис успео да придобије САД да Грчкој продају борбене авионе Ф-35, дакле исте оне које Вашингтон није хтео да прода Турцима.
Али само неколико недеља касније, амерички председник Џозеф Бајден је на маргинама самита НАТО у Мадриду обећао да ће „у потпуности“ подржати модернизацију турске флоте уз помоћ летелица Ф-16. Тако је, како се претпостављало, Бајден хтео да понуди Ердогану нешто конкретно за подршку Турске уласку Шведске и Финске у НАТО.
Утицај рата у Украјини
Иако коначна одлука о испоруци авиона Ф-16 још увек није пала, ова прича јасно показује колико Турска стратешки профитира од рата у Украјини – зато што је позиција Анкаре сада још важнија него што је ионако била раније.
Турска је, пре рата у Украјини, купила руски ракетни ПВО-систем и тако разбеснела Американце. Свеједно, тај посао је реализован зато што НАТО себи тада није смео да дозволи раскол са Турском, а то поготово не може сада, у јеку руског рата у Украјини.
И да се вратимо опет Грчкој: крајем јула, Ердоган је позвао НАТО-партнере на војну вежбу у Измиру на обали Егејског мора. Практично у видокругу грчких острва. Радило се о увежбавању морнаричке инвазије с циљем освајања једног фиктивног острва. На вежби су учествовале америчке, француске и италијанске трупе. Али не и грчке. Атина је жестоко протестовала, али тај протест се изгубио негде у ходницима централе НАТО у Бриселу.
Извор: Дојче Веле
