Пише: Елис Бекташ
Појам закона у природи означава каузално-конзеквентни скуп неминовности које проистичу из саме природе бића и предмета. Закон гравитације немогуће је оповргнути и одупријети му се. Могуће је, међутим, промијенити једну или више неминовности које га конституишу и тако успоставити нови закон ком ће се физикална стварност повиновати. Као друштвена категорија, закон је скуп правила која облигаторно и под пријетњом мјерљиве санкције ограничавају или потпуно забрањују дјеловања појединца, групе, институције или читаве заједнице.
Неминовност закона као друштвене категорије не почива у самој природи бића и предмета, већ у простору воље, како воље онога ко закон доноси и спроводи, тако и онога ко се закону подвргава. Тај закон није плод природних сила које успостављају физикална прапочела, већ је он идеолошки конструкт који истовремено укључује и консензус и опресију.
Најважнија одлика закона као друштвене категорије јесте то да он представља једину препреку која друштво штити и од тираније одозго и од дивљаштва изнутра. Тај је закон, дакле, врховно јавно добро и једина гаранција организованог и функционалног људског живота. Но да би закон могао испунити ту улогу, претходно се морају испунити нужни услови, уз напомену да испуњавање тих услова не престаје у часу када су испуњени, већ се тај процес мора непрекидно одвијати како закон не би склизнуо ка дегенерацији и губљењу своје природе врховног јавног добра.
Ти услови обухватају, између осталог, сврховитост и спроводивост закона, те његову прилагођеност захтјевима стварности (у Босни и Херцеговини, рецимо, закон о забрани лова на слонове био би не само непотребан већ и штетан, јер би представљао трошење законодавне енергије на проблем који не постоји у стварности и који реално не пријети да друштву нанесе штету), а потом и досљедност у његовој примјени. Селективност у примјени закона, поготово када је та селективност плод политичког октроисања, закону одузима атрибуцију јавног добра. И то му је не одузима у одређеној мјери, већ потпуно – као што се не може бити донекле дјевица или дјевац, тако ни јавно добро не може бити донекле јавно добро.
Закон као друштвена категорија доноси се да би се њиме сачувало добро које је консензусно прихваћено као добро, а изнад свега да би се њиме сачувао сам живот као појава. Када се доношење и спровођење закона престане руководити том идејом заштите заједничког добра и живота и када се на њиховом мјесту, као објекти штићења, нађу партикуларни или чак, у апсолутистичким и тиранијским друштвима, интереси појединца, тада закони престају бити вриједност и постају терет за читаву заједницу, препрека њеној добробити и самом опстанку.
Премда се понекад чини да нека друштва успијевају преживјети дуготрајни период таквих закона, који су у функцији заштите партикуларних и индивидуалних интереса власти, то је само привид – дуготрајно егзистирање под таквим законима супстанцијално и квинтесенцијално мијења саму природу друштва које постаје одраз самога себе, дијелећи са својим изворним обликом само име. Из овога слиједи да је друштво реално постојећа али динамична, непрекидним метаморфозама подложна категорија, док је нација идеолошки конструкт, али тај ће однос у овом буквару бити обрађен накнадно, под словом н.
Историја вјероватно не познаје ниједан примјер идеалног закона који је имун на тенденције власти да га упрегну у своје интересе, али је зато препуна примјера друштава која су поднијела немјерљиве жртве да би се супротставила владарском волунтаризму и метаморфози закона из јавног добра у сужањски оков. Управо у тој спремности да се сачува идеја закона као чувара јавног добра, па и по цијену жртве, лежи разлика између модерних и еманципованих друштава и оних примитивних и регресивних.
Примитивна и регресивна друштва, у каква спадају и ова постјугословенска, у себи носе разоран потенцијал фасцинације, па чак и фетишизма, чврсторукашим и ауторитарним владарима. Без имало претјеривања се може устврдити да та друштва, упркос доминантном наративу и самоубјеђивању, никада нису пребољела одлазак царева и султана, већ непрекидно траже домаће замјене за њих. Зато и јесте могуће да у таквим друштвима закон постане искрзана парола на бирачким скуповима, лозинка за улазак у чиновничке кабинете Европске уније и чувар партитократских и корпоратократијских интереса, са све скромнијом способношћу да штити грађанина и заједницу.
Док Кристијан Шмит и Милорад Додик премјеравају курчеве у скаредној легислативној представи, у којој Шмит заступа интересе корпоратократије и новог германског експанзионизма, а Додик интересе партитократије скупа са својим личним интересима, који су такође у служби неке корпоратократије, за то вријеме испод мог прозора по десети пут пролази мамлаз на мотору, брзином већом од 100 километара на час и производећи буку знатно изнад 100 децибела. Такво кршење закона, које је чак и безазлено у поређењу са бујајућим индикаторима деградације јавне безбједности, није изолован случај већ правило, а надлежна полицијска и правосудна тијела исказују све мање и мање воље да на такве појаве реагују. Зато што су претворена у кербере партикуларних и индивидуалних интереса и зато што више никакву спону немају са друштвом које их плаћа.
Друштво које на све то шути, друштво је које пристаје на неминовно, по дијалектичким законитостима нужно пристизање нових тиранија и нових тоталитаризама, на по ко зна који пут одиграну улогу сужња који се повинује ономе коме закон у топузу лежи, а трагови му смрде нечовјештвом. Да ли ће тиранин сједити у Берлину или некој другој далекој пријестолници и отамо изравно управљати својим балканским посједима или ће поставити неког сатрапа да тај посао у његово име обавља, па звао се тај сатрап Милорад, Драган, Бакир, Жељко, Дино, Драшко или ма како другачије, посве је ирелевантно с аспекта друштва које је заборавило, или можда никада није ни знало, чему би закон требало да служи.
