Пише: Елис Бекташ
Суверенитет у јужнословенски језички регистар стиже преко француског појма souverain, који поријекло има у латинском вернакулару, односно у његовом појму superanus, изведеном од приједлога super (над, изнад), који означава поглавара, односно владара. Суверенитет представља потпуну, недјељиву и неприкосновену способност и право појединца или институције да доноси и спроводи законе на својој територији и над својим поданицима.
Појам суверенитета још у XVI вијеку теоријски артикулише француски мислилац Жан Боден и отад се његов садржај није супстанцијално измијенио. Истини за вољу, политичка теорија касније је препознала три врсте суверенитета и то суверенитет народа, нације и државе, али прва два су тек идеолошки конструкти и афоризми, а у пракси суверенитет увијек и нужно почива у рукама појединца или репрезентативног тијела са чијим одстрањивањем без замјене и народ и нација остају без суверенитета.
Премда се у политичкој пропаганди о суверенитету уобичајено говори као о апсолуту и тоталитету, у стварности је он по правилу окрњен и услован, јер он почива на два стуба: на војној моћи и на друштвеном уговору, како интерном, тако и екстерном односно међународном. Војна моћ никада није апсолутна, а друштвени уговор сам по себи ограничава суверенитет и чини га условним. Најбољи примјер за то је Енглеска у којој суверен располаже легитимним суверенитетом све до часа у ком пожели да се њиме и служи. У међународним односима та су ограничавања суверенитета и његова условност још изразитији.
Но, пустимо на час теоријска разматрања и погледајмо како суверенитет изгледа у пракси. Прије неколико дана десило ми се нешто веома занимљиво, срећом, не и погибељно. Прелазио сам улицу у самом центру града и то, као одговоран немоторизовани учесник у саобраћају, на пјешачком прелазу и по свим прописима, чак сам и попут ђака првака погледао лијево и десно прије него што сам закорачио на прелаз. Тада се из бочне улице појавила нека раздрндана крнтија за чијим воланом је сједио симпатични и будаласти ђутурум.
Чинило се да нема разлога за бригу јер је крнтија била довољно удаљена и возач је несумњиво имао довољно времена да у складу са важећим саобраћајним прописима успори или се потпуно заустави прије прелаза, али онда сам уочио да ми симпатични билмез за воланом нешто драматично и сумануто гестикулира. Убрзао сам корак да се дочепам сигурности тротоара јер ми је будаласти возач објашњавао да му кочнице не раде.
Тада сам схватио да је билмез за воланом парадигма суверенитета. Оставићу по страни остатак свијета и усредсредити се на постјугословенско подручје које ми је садржано у више-мање непосредном искуству. Овдашњи политичари, а нарочито они у Београду, Сарајеву и Бањалуци, вјерна су преслика билмеза за воланом, оног који зна да му је аутомобил неисправан и неподесан за учешће у саобраћају, али се свјесно одлучује да њиме крене на пут рачунајући, ваљда, на срећу и на благонаклону vis maior.
Билмез за воланом чврсто вјерује да ужива апсолутно право на боденовски суверенитет над властитим аутомобилом, и на основу тог вјеровања он свјесно крши екстерни друштвени уговор, у овом случају онај који је склопио са државом и по ком њему држава уступа право да управља моторним возилом а он се заузврат обавезује да ће то чинити у оквиру важећих законских прописа. Таквом одлуком билмез угрожава не само спољне ентитете, дакле друге учеснике у саобраћају, већ и своје поданике, односно сапутнике у возилу. Притом он рачуна да ће у случају сраза са пјешаком или бициклистом боље проћи, јер његово нефункционално возило ипак посједује већу кинетичку енергију и структуралну чврстоћу а могућност сусрета са камионом игнорише или вјерује да се он неће баш њему десити.
На потпуно идентичан начин постјугословенски владари упражњавају свој суверенитет, сједећи за управљачем технички неисправних државних заједница и својим поступцима угрожавајући и друге и себе. Њима не пада на памет да своје државе одвуку код мајстора на канал, прегледају их и поправе, јер то је, забога, прескупо и умјесто тога настављају сумануту и бесциљну вожњу укруг а када се укаже потреба да закоче, они ће, баш попут овог билмезастог ђутурума из Требиња, хистерично гестикулирати рукама и још ће тврдити да је то све што су били дужни учинити.
Од таквог стања, обиљеженог презиром према законима, науци и технологији, али и према цивилизацији и хуманитету, до стања приказаног у серијалу Побјешњели Макс, само је пола корака. Mакс Рокатански, као бивши полицајац, можда је и једини лик у серијалу који се сјећа суверенитета који је почивао на друштвеном уговору, јер га је, по природи свог посла, чувао. Али Рокатански је уједно свјестан да се обрео у свијету у ком постоји само један извор права – сирова моћ.
Свијет ка ком су кренули постјугословенски владари, али не само они већ и владари најмоћнијих сила, дистопијски је и катаклизмичан. Али он уједно представља можда и једину наду човјечанства да се прене и да почне градити нови свијет, у ком ће друштвени уговор бити макар изједначен са силом, ако је већ илузорно очекивати да јој буде надређен. У међувремену, док чекамо нови цивилизацијски колапс и буђење новог свијета, барем научите да својим изабраним представницима у власти, када вам својим жваљицама спомену суверенитет, кажете – куш тамо, јебем ли ти дан кад си прву ријеч проговорио. Што прије схватите да умјесто политичара данас имате митлауфере катаклизме, мање ћете бити разочарани и огорчени.
