Пише: Елис Бекташ
За разлику од некрофилије која је медицински класификована и нормирана као сексуална парафилија, односно поремећај који се огледа у еротској и сексуалној привлачности према лешевима, некроманија се у психијатрији ријетко издваја као засебан поремећај, већ се тај појам углавном користи за опис компулзивне фасцинације смрћу и лешевима, гробовима, предметима који су припадали мртвима, при чему су често присутни елементи ритуализације и митологизације смрти, али и еротска компонента која се огледа у сексуалном узбуђењу у сусрету са смрћу.
Премда је ријеч о индивидуалном феномену, некроманија се јавља и као колективни социолошки, културолошки и политички феномен, превасходно у историјски закоченим, регресивним и нееманципованим друштвима, међу које несумњиво спадају и постјугословенска, у којима некроманија постаје битан градивни елемент политичке културе а некад и њен темељ или носећи стуб.
У појединачном бићу збир страхова, фрустрација, очаја, неуроза… компензацију често тражи у еротском везивању за особе, не нужно живе, које су постале симболи и парадигме. Синергијски збир тих појединачних застрањења може се претворити у колективну психозу која потом постаје доминантни културолошки и политички код.
Није нужно посезати далеко у прошлост да би се разумјела некроманија као супстанца политичке културе. Меморијализацији смрти одмах након рата придодата је и еротска атрибуција – довољно је присјетити се претварања Иве Лоле Рибара у секс симбол и секс икону југословенске омладине, на локалном плану потентнију чак и од планетарно познатог Че Геваре. Пољудске сузе и јецаји у часу званичне објаве Брозове смрти такође су у себи имали понешто еротско, донекле налик катарзичним и неконтролисаним сузама након жестоког оргазма.
Након окончања југословенске социјалистичке епохе, на сцену ступају дотад потиснуте некроманије, оне које су се његовале кришом, а нове политичке елите спремно их дочекују и додатно их охрабрују како би их политички и идеолошки експлоатисале. Најсвјежији примјер јесте враџбинско призивање Павла Ђуришића који је чињенично био наочит мушкарац па данашњи заљубљеници у њега о Ђуришићу говоре са бљеском у очима и валерима у гласу који су својствени младићима који се удварају дјевојкама како би искамчили сношај. Томпсон на својим концертима окупља млађарију која гради еротски, углавном хомоеротски однос према Францетићу.
Поред еротске и сексуалне фасцинације појединачним лешевима, која не мора нужно бити присутна у свјесном, већ је често потиснута у подсвјесно и несвјесно, ту је и фасцинација колективном смрћу – Јасеновац, Блајбург, Сребреница… без обзира на супстанцијалне разлике између тих злочина, о њима се данас у друштвима говори са примјесама сексуалне хистерије и на начин на који се неотесани мушкарци размећу својим заводничким успјесима.
У меморијализацији смрти и грађењу љубавничког односа с њом учествују забрињавајуће велики друштвени одсјечци. Ствар је, међутим, у томе да је та меморијализација неувјерљива и да је она резултат идеолошке и васпитне дресуре а не искрене емпатије према мртвима. Емпатија и жаљење потрошне су емоције и психолошки је немогуће да их људско биће кроз дуги низ година осјећа једнаким интензитетом, поготово ако то људско биће није у изравној вези са умрлим или страдалим. На колективном плану ти су заноси у којима се стапају глумљена емпатија и глумљено жаљење још неувјерљивији, па њихове разлоге треба тражити на другом мјесту, у већ споменутој еротској и сексуалној компензацији властитих страхова, фрустрација, очаја, неуроза…
У друштвима огрезлим у колективну некроманију немогуће је проговорити о било којој политичкој, а често и о културолошкој теми, а да на терен истог часа не истрче потентни мртваци који у посматрачима изазивају узбуђење и маме им уздахе, шире им зјенице и разигравају им лептириће у стомаку. Зато су таква друштва, неспремна и неспособна да се суоче са властитим фрустрацијама и да их лијече умјесто да их затомљују кроз фетишистички однос према смрти и лешевима, осуђена да вјечито буду обична сексуална помагала у перверзијама у играма великих центара моћи и да вјечито осцилирају између страдавања и злочина.
И шта друго поручити таквим друштвима осим – јебите се, шта друго да радите кад вас Бог није дао низашта друго.
