Пише: Елис Бекташ
Ако постоје сасвим обичне ријечи, у шта ћу лично увијек сумњати, љага је једна од њих. Она у јужнословенски лексички корпус долази из руског, у ком је означавала бару односно локву, е да би овдје попримила данас помало заборављено и скоро застарјело значење мрље, а потом се у њој, као основни семантички набој, скрасила срамота, душевна или етичка наказност.
Тако је, ето, на свом великом и дугом маршу од Русије до Балкана љага мало-помало одбацивала терет материјалности под којим не би могла издржати самјеравање снага са ријечима које је на Балкану затекла и у себе припустила апстрактно, скоро па пјесничко значење које јој је осигурало дуговјечност.
Бременита љага породила је неколико корелата: љига, љигавост, љигавац… Чак и када би било могуће математички прецизно и недвосмислено дефинисати те појмове, то опет не би довело до њихове консензусне употребе јер те појмове не одређује њихов унутрашњи садржај већ перцепција говорника, често обликована емоцијом а емоција никада није пријатељица дефиницији.
Да бих избјегао корачање кроз лавиринт семантичке апстракције, читаоцу ћу проблем садржаја тих корелата који су чеда љаге објаснити примјером. Љигавост је граничник, како екстерни, тако и интерни, постјугословенских друштава. Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци… једни друге доживљавају као сушту љигавост. Они који себе означавају као анационалне, етничке колективе сматрају за љигаве, баш онако како и њих посматрају етнички колективи. Грађани и националисти међусобно се доживљавају љигавим, баш као и љевичари и десничари, односно партизанчад, четничад, усташчад…
Гдје год се унутар друштва формира ма какав колектив, макар и само колективчић, он истог часа с неким другим колективом почне размјењивати перцепцију љигавости. И, гле чуда, сви су ту у праву. Постјугословенска друштва недовршена су, недопечена, геријатријски злобна и онемоћала а уједно и инфантилно тупа и нејака. У тим друштвима не сазријева свијест, умјесто ње бујају страхови из којих стасавају заноси, лудила, слијепа вјеровања…
Постјугословенска друштва не трагају за одговорима, зато што су неспособна да трагају за правим питањима. Умјесто тога, она трагају за оправдањима властитих љага и властите љигавости. Та друштва живе у паничном страху од стајања пред огледалом, јер не могу поднијети ту најстрашнију од свих љигавости – властити одраз. А љага и љигавост се уклањају управо тако – дуготрајним зурењем у зрцало.
