Пише: Елис Бекташ
Грађанин је основна ћелија и носилац друштвеног и политичког субјективитета. Он је перманентни житељ државе који ужива активно и пасивно бирачко право, но да би био грађанин у пуном капацитету, он мора испунити још три услова – не смије се плашити шалтера, не смије бити понизан према ономе што шалтер репрезентује и мора бити потрошач. Уколико није потрошач, барем у потенцији, грађанин држави постаје сувишан.
Грађанин није културолошка нити идеолошка већ политичка и правна категорија. Статус грађанина није условљен осјећањем националне, етничке или ма које друге колективне припадности као ни одсуством таквог осјећања. У постјугословенском простору појам грађанина није ваљано схваћен па се стога у свакодневној употреби користи или као културолошка и идеолошка одредница или као антипод припаднику нације.
Ствар је, међутим, у томе да је модерна нација немогућа без грађанина, односно да процес успостављања модерне нације започиње са грађанским ослобођењем. Грађанин је немогућ у тоталитарним и у теократским државама јер његов друштвени и политички субјективитет у таквим државама ужива ограничену и селективну правну заштиту, подложну правном волунтаризму или чак обичном хиру власти.
Разумијевање појма грађанина непотпуно је уколико га не прати разумијевање да је постојање грађанина као политичке и правне категорије условљено конкретним политичким и правним оквиром. Грађанин из статуса носиоца политичког субјективитета у статус пасивног политичког објекта може прећи на два начина – политичким и правним волунтаризмом структура моћи или властитим одбацивањем статуса грађанина.
За потпуно разумијевање овог другог начина корисно је погледати Цинеманов филм Тачно у подне са Гаријем Купером у главној улози. У том филму грађани Хедливила, у страху од насиља које су дјеломично и сами узроковали, одбацују властиту одговорност а самим тим и статус пуноправног грађанина.
Грађанин, дакле, није a priori задата већ динамична и контекстуално условљена категорија чије је постојање сразмјерно мјери свијести о појму грађанина и свијести о појмовима који граде контекст, односно свијести о појмовима друштва, државе и нације.
Од разумијевања појма грађанина најудаљенији су они који га користе у пејоративној и депрецијативној функцији те они који себе означавају грађанином као културолошким и идеолошким атрибутом. Ту је ријеч о два појавна облика исте онтолошке затуцаности која призива ауторитаризам како би ставила властити субјективитет у његову службу и тако се одрекла тог субјективитета.
