Разговарала: Татјана Њежић
Ускоро из штампе излази његова књига „Политички буквар“ („Клио“) у којој зналачки, а врло питко и пријемчиво, исписује својеврстан водич за „трансформацију поданика у усправне грађане“, између осталог подсећајући на важност демократије и владавине права, тј. режима у којима нико није изнад и изван утврђених правила понашања.
Зоран Стојиљковић, реномирани професор политичке социологије на Факултету политичких наука – познат по бројним књигама међу којима су „Грађани или поданици“, „Конфликт и/или дијалог“, „Србија у лавиринтима транзиције“, „Потенцијали за промене“… – у „Политичком буквару“ повезује политичку теорију са свакодневним животом и актуелним догађајима, уз уверење да се политичка писменост најбоље развија уз конкретне примере попут грађанских и студентских протеста у Србији.
А у интервјуу за НИН говори о овом свом делу, актуелним збивањима на друштвеној и политичкој сцени, узроцима и последицама оног што (ни)смо кадри чинити…
Напомињете да је основни мотив за писање „Буквара…“, између осталог, чињеница да су образовање, тренинг за демократију и њено практиковање кључни услов промена. Мерено оценама од 1 до 5, данас и овде из „кључних услова“ имамо…?
– Време политичког сазревања није линеарно време – оно добија на убрзању у временима криза, протеста и маршева и блокада. Поједностављено, могло би се говорити данас о подели грађанки и грађана Србије на четири четвртине. Прву чине политички пунолетни са потребним политичким вештинама који су око или, многи и преко, солидне тројке. Другу четвртину са довољном двојком чине политички кибицери који овладавају вештином читања између редова и постају свесни да се и о њима ради. Трећу четвртину распоређену практично око нуле чине недоспели до политике, они који, из бројних разлога, ни у време најоштријих поларизација не излазе ни на изборе. Најзад, четвртина је оних који су на негативним вредностима јер поседују знања и вештине, али је њихова интересна и вредносна матрица антидемократска. Демократију виде тек као од њих вођену и (зло)употребљену демократуру.
Кажете на првим страницама да тзв. обичне људе (опет данас и овде) политика суштински врло мало интересује, да је још мање разумеју и да је врло раширено уверење да на њу не могу да утичу. О чему то заправо говори, и (још важније) куда води?
– Можете ли да замислите Демократију, са великим Д, без обавештених и активних (само)организованих грађанки и грађана? Није ли то онда преварна форма владавине представника у име грађана које треба убедити да је за њих паметније да се баве нечим другим. То и није проблем ако добар број њих мисли да политика, сведена на борбу за власт, и није за часне људе и да је, уз проституцију, други најстарији занат на свету. Остаје им тек да у ограниченим, неравноправним условима бирају унутар селектоване понуде. Ако и изаберу нешто што нам и није по вољи, остаје нам да њихове социјално и национално одговорније изабранике научимо ко стварно влада овим светом и шта је репертоар за непослушне. Политика без алтернативе је последично тек занимљива, агонијска борба за успон у седло власти и простор демагошке реторике.
Ранко Рајковић: Гимназијски скандал у међунационалном контексту
Једна од кључних одлика демократије, наводите, јесу активни грађани а недемократских режима поданици и клијенти. Дакле…?
– Још 2014. у Цесидовом истраживању констатовали смо да демократија није “једина игра у граду”, да је неотпорна на “мочварну“ политичку климу у којој се популизам јавља као нека врста њене “аутоимуне” болести (Кин). Бољи дани за демократију доћи ће тек са културним оквиром у коме ће бити мање ауторитаризма, искључиве и нетолерантне националне и верске везаности, конформистичког, малограђанског понашања у коме се трудите да не штрчите ни по чему из пројектоване већине, као и централизма и етатизма у коме су држава и вођа нека врста тутора који ће нас љуљати од колевке па до гроба, а ми ћемо их заузврат захвално слушати. Је ли се ишта, до студентских блокада и маршева који су прерасли у грађански бунт, променило у овој рецептури која мирише на подаништво и политичко непунолетство?
Пишете и о „обрнутом тоталитаризму“, тј. контролисаној демократији, што је Шелдон Волин (2003) дефинисао као „политичко сазревање корпоративне моћи и политичка демобилизација грађана“. Обрнути тоталитаризам је…? Живимо ли обрнути тоталитаризам?
– У свету перверзних неједнакости, у коме док половина људи не располаже никаквом уштеђевином, половином планетарног богатства располаже тек осморо супербогатих окружених са нешто више од 2.700 милијардера, нереално је говорити о демократији, а крајње цинично о социјалној правди. Данашњу глобалну економију не покреће више добит приватних предузетника, већ константна емисија новца из централних банака. Оне штампају новац који финансијери позајмљују корпорацијама, које онда купују сопствене деонице чија цена више нема додирних тачака с профитабилношћу њиховог пословања. Балон је пред пуцањем.
У исто време, локус екстракције вредности померио се са тржишта на дигиталне платформе које функционишу као нека врста приватних феуда. Први пут у историји практично сви, постављајући објаве или гуглајући, бесплатно производимо акцијски капитал великих корпорација. Варуфакис то зове технофеудализмом.
Да искористим један ваш међунаслов – „Случај Србије: Има ли демократија шансе у хибридним, стабилократским режимима са организованом, политичком корупцијом“. Па, има ли?
– Да, ако се, кроз дуг процес политичког учења и на сопственим грешкама, грађани и њихове асоцијације изборе за прерасподелу политичког капитала и моћи и успоставе контролисану зону политичког поверења. Нешто од тога наговештавају студенти и усправљени грађани.
Говорите о исцелитељској улози петооктобарских промена 2000. за излазак из (само)изолације и повратак Србије у свет. Ускоро ће 25-годишњица! Међутим, нису ли временом политичка моћ и њој примерени токови капитала (тешко да се може користити термин тржиште) креирали нову класу, а за већину становништва социјално наказне ефекте?
– Да, сигурно и зато су “жуте“ демократске власти и пале 2012. године у судару са економском кризом. Пале су и на причи о „нултој толеранцији на корупцију“, коју су причали у европско рухо пресвучени напредни радикали. Који су опет формирали своју широку клијентелску, коруптивну мрежу и нову класу интересно увезаних и послушних врховном куму и вођи Вучићу. А која ће и пасти због корупције и политичке бахатости и неодговорности што већ и буквално убија.
Но поставља се питање ’шта после Вучића?’, односно у којој мери периферијска Србија има простор за ма како скромну, аутономну позицију у којој суверено одлучује о јавном интересу и добрима неопходним за опстанак, попут управљања водом, ваздухом и земљиштем? Или рецимо о антимонополском законодавству и прогресивном опорезивању и порезима на велика богатства и наслеђе. Имамо ли ми кредибилне елите које неће владати даљом распродајом, будзашто и на све стране, преосталих ресурса? Можемо ли их и препознати на већ увелико монополизованом политичком и медијском тржишту?
Да ли је данас у Србији (и не само у Србији) на снази заправо ауторитарни популизам?
– Неспорно. Сетих се упутства Милана Гутовића за препознавање преварног популисте. Тај одмах каже „Мој добри Народ зна“. Популизам је заправо систем узајамног варања у коме су у игри глумљене љубави вође са неутаживом страшћу за владањем у име оних које презире и народ који се лако одриче бремена одговорности зарад привидне сигурности која се тражи заузврат. Али који се повремено буди и усправља када схвати да је преварен и оглобљен. У Србији након дугих периода робовања следе буне и устанци.
Неки аутори упућују да данашњица (застрашујуће) подсећа на двадесете године XX века, ви кажете?
– Да, бедом маса које су преживевши Велики рат биле докусурене Великом кризом. Декаденцијом богатих и себичних од којих су они побеђени сневали сан о “новој светској архитектури“. Рат је прилика и да се заради. Кад је о нама реч, лако је у данашњим “бизнисменима“ у крилу власти препознати оне мародере на које је упозоравао Арчибалд Рајс у „Чујте, Срби“. Или ликове из есеја Слободана Јовановића у којима он говори о полуинтелектуалцима који улазе у политику са образовањем али без културног обрасца. Уз фусноту да су данас многи и са проблематичним, купљеним образовањем.
Како коментаришете успон деснице? Није ли разлог томе и чињеница да је обичан човек у ситуацији да бира између нације и корпорације па му се ово прво чини прихватљивијим у односу на бескрупулозни неолиберални капитализам у коме заправо нема ни наде ни права ни будућности јер је човек, у најбољем случају, само гласач и потрошач? (А то што су нација и корпорација заправо уско повезане у интересу мањине на врху, видеће касније.)
– Успон деснице је одговор на кључне дилеме осиромашене и изгнане већине. Истина, погрешан са кривицом пребаченом на „опасне друге“ – од миграната, ривалских нација до својих културно другачијих. На проблеме већ перверзних неједнакости одговор, нажалост, нема ни салонска левица, која дуго већ нема шта да понуди сиромашнима и обесправљенима.
Пишете о потреби да се озбиљно оболело друштво у Србији исцели од системске, политичке корупције и клијентелизма, бескичменог удвориштва и ауторитарне власти? Како?
– Два су нужна стратешка корака. Прво, политичаре и њихову клијентелску мрежу треба контролисати у њиховом пољу радикалном изменом изборног законодавства и праксе тако да се око тога ко ће уопште ући у политичке институције питамо и ми, а не само партијске олигархије. Говорим о отвореним листама, броју изборних јединица, ограниченом упливу новца на политику, отвореном медијском простору… Наравно и коришћењу свих механизама сопственог утицаја у међуизборном периоду на структуре власти укључујући и опрезно и одговорно коришћење непосредно демократских форми.
Други корак је да их се онда избаци из простора који им не припадају – привреде, културе, образовања, медијске индустрије демонтирањем “обртних врата“ кроз која се селе из једне области у другу. Седењем у саветима и управним одборима, на пример.
Шта је, по вама, најупечатљивије (најважније, најопасније…) на актуелној друштвеној, политичкој сцени у Србији?
– Никада дужи и бројнији студентски маршеви и блокаде који су прерасли, кроз емоције беса због очајног стања за које нисмо криви, а онда и поноса да можемо и умемо другачије, у грађански бунт. Драматуршки, стање перипетије и преокрета настало захтевом за ванредне изборе на које се иде са сопственом листом, што за политичке предузетнике и позиционе и опозиционе има ефекат политичког земљотреса. Мера дехуманизације и сатанизације ривала коју иницира угрожена власт не презајући ни од јачања отворене репресије. Спремност да се у преторијанску гарду режима претворе органи реда и силе, али и правосудни систем. Мера неодговорности готово годину дана након пада надстрешнице. Најзад, Ћациленд као мера и слика ружноће и неукуса локалне верзије Забрањеног града.
Како коментаришете однос власти према просветарима, универзитету, тужилаштву…?
– Отвореним повратком на радикалско подешавање и лекцију о освети према свим тачкама отпора режиму. Коју ћемо, за разлику од ограниченог репертоара из деведесетих, извести овога пута и позивом на тржишну логику и благодети конкуренције са неакредитованом сопственом понудом. Уосталом, чему захтевне и неконтролисане државне установе ако се могу производити експерти са сопствених политичких академија, стварати приватне службе обезбеђења и затвори? Нисмо ли већ промовисали и покуповали своје медије и “новинаре”. И опет ћемо.
Како сагледавате студентске протесте, грађанске такође, место/улогу опозиције, евентуалне будуће изборе?
– Из поларизујуће кризе у којој се конкуренти сатанизују да се може изаћи мирно само дерадикализацијом и расписивањем избора. Деценијски укотљавана узурпаторска власт неће мирно отићи ако иза паралелно грађених минималних изборних стандарда не буду стајали протестна моћ и коалицијско јединство опонената. Власт се не преузима са подељених политичких полова већ преузимањем централне позиције наративом о радикалној демократизацији иза кога могу стати и еврофилна центро-левица и (социал)либерална, суверенистика десница. Након демократског ресетовања система на неким наредним “нултим“ изборима, верујем да ће расти и шансе “моје “ опције – онога што Пикети зове партиципативни, децентрализовани и еколошки социјализам.
Извор: НИН
