Пише: Зоран Лутовац
Исти они који нису разумели шта се дешавало око њих када је пао Берлински зид, сада нису разумели шта их је снашло када су се студенти побунили. Избегавајући одговорност, прикривајући корупцију, претећи, подмићујући, подижући тон, подстрекавајући на насиље, па после свега тога позивајући на дијалог – само су подстицали отпор и јачали студентске протесте.
Устанак нових клинаца
На улицама, у блокадама су студенти и матуранти, припадници генерације З (зумери). Они су у свету покретачка снага промене традиционалних поимања политике. У Србији су епицентар друштвеног земљотреса. Код њих идеологија губи значај који је некада имала. Они траже конкретне одговоре на универзална животна питања и проблеме. Рођени и одгајани у дигиталној ери, они желе јасне, прецизне, видљиве предлоге и одговоре. Они траже транспарентност и одговорност, захтевају оно што им припада и врло добро разумеју да су њихови интереси повезани са јавним интересом. Не прихватају обећања уместо испуњења. Њихови захтеви нису политички у класичном смислу, али јесу политички у нестраначком, грађанском смислу. Они нису само коректори друштвених дефеката, они постају језгро друштвених збивања.
Рођени и одгајани у дигиталној ери желе јасне, прецизне, видљиве предлоге и одговоре. Они траже транспарентност и одговорност, захтевају оно што им припада и врло добро разумеју да су њихови интереси повезани са јавним интересом
Пленумска демократија коју су студенти применили у протестима, облик је непосредне демократије који укључује у борбу и оне који су до јуче изгледали као незаинтересовани за свет око себе. Они немају лидере и доносе одлуке које сви поштују. С обзиром на то да живимо у ауторитарној политичкој култури, то је изненадило све, баш као и њихова одлука да игноришу председника који је „хтео да помогне“ мимо својих надлежности.
Рођени су између средине 90-их и раних 2010-их, јединствени су у односу на претходне генерације. У годинама које долазе, не само да ће мењати економију и преобликовати тржишта, него ће приморати савремену политику да се мења и њима прилагоди. У развијеним демократским државама забринути су првенствено за своје благостање, а у оним неразвијеним и онима које су тек у развоју – за своју егзистенцију. Посебно су везани за главне стубове државе благостања: здравство, образовање, једнаке могућности, одрживи развој и здраву животну средину. Сматрају да њихови приоритети нису на одговарајући начин укључени у данашњу политичку понуду. Њима није прихватљив ни формат те политичке понуде.
Поверење, транспарентност, интегритет
Многобројна истраживања показују да су кључна начела јавног деловања која ова генерација подржава: поверење, транспарентност и интегритет који почивају на одговорности. На њихове изборне преференције снажно утичу утисци о политичарима, они желе да персонализују политику, да је пребаце из апстрактне сфере, сфере идеологије и партијских вредности у сферу непосредног односа са политичарима који би требало да заступају њихове интересе. Они хоће политичаре којима могу да верују, политичаре којима би поверили на чување оно највредније што имају. Не верују политичким партијама и институцијама, гледају политичке лидере и кандидате како би видели шта, а не како „говоре“ о питањима и проблемима који су за њих важни. Прошло је време забављача, оних који лепо говоре, а ништа не кажу. Прошло је време „способних“ – оних који врлудају кроз законе и институције, оних који причају велике патриотске приче умотани у националне заставе, како би могли да се богате. Прошло је време оних који на емоцијама граде своју политичку или бизнис каријеру и паразитирају на грбачи друштва избегавајући морал, законе и одговорност. „Способни“ нису више у моди. Траже се људи од интегритета, који знају свој посао и спремни су да раде у јавном интересу.
Прошло је време забављача, оних који лепо говоре, а ништа не кажу. Прошло је време „способних“ – оних који врлудају кроз законе и институције, оних који причају велике патриотске приче, умотани у националне заставе како би могли да се богате
Зумери себе виде као коректоре успостављеног естаблишмента, али и креаторе једног новог политичког система и система вредности – друштва правде и постполитичког консензуса. Од тога колико су странке способне да се прилагоде очекивањима нових генерација у програмском, кадровском и активистичком смислу – зависиће судбина репрезентативне демократије.
Међу припадницима зумера постоји изражена склоност према идеји непосредне демократије и „опоравка грађанског суверенитета“, растућем неповерењу према контролисаним институцијама и политичарима који демагошки управљају репрезентативним демократијама.
Међу припадницима зумера постоји изражена склоност према идеји непосредне демократије и „опоравка грађанског суверенитета“, растућем неповерењу према контролисаним институцијама и политичарима који демагошки управљају репрезентативним демократијама.
Истраживања широм света показују да интересовање за политику опада, пре свега, оно класично, које се испољава кроз партијску идентификацију, односно припадности странци. Истовремено расте неповерење према политичким институцијама. Упркос томе што би се очекивало да ће високи нивои изложености вестима и медијима допринети повећању нивоа интересовања за политику, млађе генерације не показују веће интересовање ни за политику ни за политички ангажман, према стандардима традиционалног политичког ангажмана. Напротив, политиком желе да се баве нестраначки. Миленијалци – а нарочито зумери – немају историјске дугове ни према коме и зато се не идентификују са традиционалним странкама и не осећају се представљенима од својих влада, чак постају равнодушни према репрезентативној демократији.
Промена генерацијске парадигме
Већ су миленијалци исказали другачији приступ политици, а зумери га учинили видљивијим – приступ чији је циљ реконструкција традиционалних политичких структура, како би постале инклузивније и приступачније за њих. Они неће „харизматичне лидере“ који су узурпирали права и институције и раде против јавног интереса, они хоће слободне и функционалне институције и рационалне лидере који поштују законе и своје грађане. Они неће станд-уп политичаре, они хоће политичаре који знају и хоће да раде свој посао за опште добро.
Политиком желе да се баве нестраначки. Миленијалци – а нарочито зумери – немају историјске дугове ни према коме и зато се не идентификују са традиционалним странкама и не осећају се представљенима од својих влада, чак постају равнодушни према репрезентативној демократији
Налази истраживања за САД и Европу потврдили су да су образовање, отварање нових радних места и здравствена заштита сврстани у прва три приоритета миленијалаца и зумера за државну потрошњу. Они су странке почели да доживљавају као потпуно отуђене, тако да се порука да су „сви исти“ врло лако прихвата међу њима. Томе што не виде стварну разлику у програмима главних политичких партија допринело је приближавање левице и деснице до мере нераспознавања разлика међу њима. Сви причају исто без обзира на то којој идеологији или породици партија припадају и не могу да сакрију да су у политику ушли због личних амбиција, а не због остваривања јавног интереса.
Политички начин размишљања зумера прилично је еклектичан, не воле етикете, нити сврставања било које врсте. У САД су анкете показале да могу бити, на пример, фискално конзервативни, али социјално либерални. Са друге стране, дефинисали су јасне границе и карактеристике које раздвајају „њих“ – младе, независне, фрустриране и недовољно заступљене – од старијих који су део – естаблишмента или га не доводе у питање, и тиме су се представили као изазов главним странкама деснице и левице.
Зумери гласање не доживљавају као грађанску дужност, јер немају поверења у политичке странке и институције, попут парламента. Будући да не виде гласање као морално обавезујуће, они сматрају да је дужност политичара да заслуже њихово поверење и да се боре за његово одржавање.
Значајно је нарушено поверење у репрезентативну демократију, а није пронађен неки бољи, правичнији, одрживи систем. Требало би пронаћи начин да се отуђена политика и отуђене институције врате грађанима. Морамо да разумемо младе генерације за добробит свих и опстанка и унапређења демократије. Не морамо чекати да то они сами ураде. Најпре, престанимо их третирати као децу, прихватимо их као равноправне саговорнике и дајмо им да преузму одговорност у важним пословима, по заслузи. Нека то постане део политичке културе коју до сада нисмо успели да изградимо. Имајући све то у виду, иницијатива младих Гласам са 16 добија пуни смисао. Кад су већ зрелији од својих претходника, зашто не би могли и да гласају већ са 16 година? Можда би то било благотворно за опоравак друштва. Наравно, уз то би ишао образовни програм који би од ране младости васпитавао и школовао децу да буду грађани, а не поданици.
Стварање најширег друштвеног савеза који би обухватио све слојеве друштва неопходан је за системске, дубинске промене – стварање уређене демократске државе и друштва правде. Зумери ће с правом носити одличје генерације тектонских промена, ако студентски протести покрену тај процес.
Извор: Радар
