Пише: Зоран Костиић Цане
Зоран Костић Цане, фронтмен култног београдског бенда Партибрејкерс, више од четири деценије својим гласом, ставом и стиховима одолијева времену. Његова музика није само звук; она је и порука, протест, огледало стварности. На недавном гостовању на Међународном сајму књига у Подгорици, Цане је представио своју збирку поезије „Укрштене речи“. У разговору који је услиједио, отворено је говорио о људској потреби за огољавањем, о потрази за суштином и отпору према лажној слици стварности. Он не пристаје на компромис, вјерује да се кроз бол стиже до истине и да једино кроз стално трагање човјек задржава властити смисао. У времену буке, Цане остаје онај који зна да истинска снага често лежи у тишини проживљеног, а не у гласности изговореног.
На Међународном сајму књига у Подгорици представили сте своју збирку поезије „Укрштене речи“. Стихови које смо имали прилику да чујемо носе дубоку симболику сукоба свијетла и таме у човјеку, често звучећи као ударац и молитва у исто вријеме. Да ли човјек мора да се оголи до бола да би дошао до нечега истинског?
Мора, јер човјек мора да скине оклоп који носи кроз живот, како би могао да се суочи са стварношћу и пронађе дубљи смисао. Тај оклоп је заштита коју градимо да бисмо преживјели свакодневне борбе, али управо кроз огољавање долазимо до истине. Само када се отворимо и постанемо рањиви, можемо спознати праву суштину живота. У истини се морамо оголити, јер она не трпи маске и обмане. Лаж нас, с друге стране, увијек прекрива својим обманама, одводећи нас од нас самих и онога што је заиста важно.
Какав пут Ви бирате у свијету гдје превладавају бука и галама, гдје се очекује да се истичете кроз гласност, а Ви одлучујете да се супротставите тим очекивањима на свој начин?
Како да ти објасним. Дижем тон да би ме чули, а имам и срећу да имам микрофон и разглас, што ми помаже да се истакнем. Ипак, људи често не желе да слушају. Желе да избаце своје мисли, а ако нешто преостане, то често истртљају за друге. Снижена фреквенција онога што желим да кажем доводи до тога да моју поруку, упућену у највећем повјерењу, не приме онако како бих желио. Обично, подигнутим тоном и убјеђивањем, покушавам да пренесем нешто у шта ни сам нисам сигуран, а умјесто да слушају, људи препознају несигурност у мом гласу, што доводи до још веће галаме и неспоразума.
Да ли је Ваш музички израз, кроз своју грубу естетику, био свјестан избор – настојање да се разоткрије истина у личном, друштвеном и емоционалном контексту, као отпор према свијету који често уљепшава и прикрива лажи?
Истина је увијек груба у својој директности – колико смо спремни да је прихватимо, зависи од степена личне еманципације. У борби за мир, понекад изгубимо стил, јер управо тада они који покушавају да нешто прогурају испод жита долазе тихо, с осмијехом, милујући ти руку. Истина се често не саопштава на лијеп начин, и да – начин на који је изговорена може промијенити њен смисао. Људи то ријетко разумију. Наше властите грубости знају да нас удаље од човјека којем смо, у суштини, жељели да помогнемо. Ја сам себе увијек градио с намјером да будем од помоћи. Никада ми ништа није фалило све што имам, дао ми је Бог. А оно што немам, учи ме стално. Надам се да ћу до краја живота да сазнам што ми то гроб копа.
Често говорите о човјеку у потрази, разапетом између онога што јесте и онога што би могао бити. Да ли се смисао проналази у самом доласку, у остварењу тог потенцијала, или је заправо само трагање једина истинска форма постојања?
Само трагање. Трагање је попут испирања знаш, као кад стално испираш веш, али у овом случају испираш сопствену јаловину. Свакодневица нам непрестано доноси нешто што нас замућује, уноси горчину, и зато је неопходно стално се прочишћавати. Као у испирању злата – кроз то стално трагање, покушавамо да пронађемо тај ситни грумен истине и суштине. Док смо живи, постоји шанса. Али, да би се трагало, мора се заиста бити жив. А многи, иако дишу и крећу се, одавно су престали да живе – лутају, а ни сами не знају куда.
Извор: Културно-умјетнички лист КУЛ
