Пише: Зоран Јанковић
Златни рез’42 – Дјеца Козаре, режија Лордан Зафрановић
У животу зрелих људи значајан удео улагања у иоле смиренију егзистенцију отпада на способност договора са самим собом. Шта то конкретно значи? Рецимо, бити у договору са самим собом значи бити барем донекле усихићен (већ на основу трејлера) екстравагантном сарадњом синеасте Алехандра Гонсалеса Ињаритуа (Повратник, Псећи живот, Човек врана, Бабилон, Прелепо) и велике филмске звезде Тома Круза на филму Дигер, све и кад постане потпуно јасно да ће филм наићи на дубоко неразумевање огромног дела публике. Исто тако, сузимо ли визир на наше двориштанце, договор са самим собом сваком искренијем и нагледанијем филмољупцу налаже да на старту буде узбуђен што живи у години у којој се играном филму дугог метра и видно крупних ауторских амбиција враћа легендарни Лордан Зафрановић. И заиста, има ли икога ко добро осећа филм а да га не усхићује већ сама околност да нам после 31 године (наравно, изнуђене) апстиненције маг Зафрановић нуди нешто ново?
Без компромиса
Овде одмах и неколико корака у правцу (опет, здраворазумске) резерве. Зафрановић је аутор старог кова, опсесивних тема које нимало нису саобразне времену у којем је ипак некако успео да их реализује, при чему се и сам филм као уметност видно променио, па чак и онај филм који је у ери Зафрановићеве доминације био једноставно означаван као уметнички, док је већ неко време закићен звучнијом одредницом артхаус. У том смислу, никога заиста не би требало да изненади чињеница да је Златни рез ‘42 – Дјеца Козаре, у чијој драмској жижи преовлађује страдање деце, филм староставне суштине, укључујући ту и амбициозност у приступу, замаху и изради, која је у великој мери давно већ ишчилела из савремног филма. Све то се да лако разумети, а можда чак и појаснити тим недопустиво дугим периодом између овог и претходног Зафрановићевог дугомертражног сценаристичко-редитељског рада. То је можда и најевидентније у фактографској цртици: филм траје око 250 минута, што је истински раритет у последњих неколико деценија (изузимајући, наравно, непоколебљивог Лава Дијаса, чији најактуелнији филм, биопик о Магелану, траје “само” 160 минута). Дакле, може се наслутити да је Лордан Зафрановић овом свом филму приступио са амбициозношћу својственом неким другим временима, као и са свешћу да се филмској режији враћа у деветој деценији живота.
Стога Златни рез ‘42 – Дјеца Козаре неизоставно изискује и веома амбициозног гледаоца, који чак и на емпатијском нивоу осећа контекст из кога је изникао и у коме је настао овај филм. То нас, опет, враћа нужности што искренијег договора са самима собом, при чему се морамо подсетити шта то Зафрановића чини тако особеним филмским приповедачем, те због чега се ваља радовати његовом повратку, чак и када се бави тако дубоко узнимирујућом темом попут геноцида над Србима, Јеврејима, Ромима и иделошким неистомишљеницима у Другом светском рату, у логору Јасеновац и његовим придруженим “радним организацијама”. Најприроднијим и најједноставнијим нам се чини прихватити да се Зафрановић у свом стваралачком налету бави темом која га највише опседа и дотиче, коју најбоље и дубоко осећа, те да се њоме бави на начин који он сматра најподеснијим, дакле на онај начин који му је, својевремено, донео неподељено поштовање. На тај начин лакше је испратити и појмити еспресивност и експлицитност упризорења веома наглашеног насиља које се наставља из поглавља у поглавље ове широко постављене хронике зла, суровости, безумља, а потом се, последично, суочити и с безнађем жртава. Зафрановић у овом филму растаче границе бескомпромисности оштрином насиља којим се бави, те овај филм можда своју публику пронађе и међу поклоницима хорора који посебно цене и воле жанровску врсту формално-неформално означену као тортуре порн. Њоме се означавају она остварења које приказују нимало зауздано насиље.
Искушавање гледалаца
На том трагу Зафрановићев филм није за оне страшљивије, лако гадљиве и слабијег срца, с тим да се тако нешто дало и очекивати – делом због саме теме, делом због тога што нас је Зафрановић прво навикао, а онда у неку руку и сензибилизовао на застрашујуће сцене још филмом Окупација у 26 слика. Контемплацији склоније гледаоце нужно ће походити и прогањати питање да ли су призори насиља били нужни у тој мери, да ли су детаљи разузданог, деструктивног убилачког жара усташке врхушке и пратећих “извођача радова” уметнички оправдани? Десетак дана после гледања филма аутор овог приказа сматра да је Зафрановићев приступ, уз све контроверзе, могуће исходе и последице таквог избора, био најподесније “рухо” за причу тог тона и такве суштине. У супротном бисмо добили, рецимо, посве непотребну варијацију на изврсног Шауловог сина аутора Ласла Немеша, филма који је беспрекоран у својој брижљиво нијансираној импилицитности. Осим тога, Зафрановић ни у својим најбољим и/или најзапаженијим делима није посезао за решењима која би се дала означити англосаксонским изразом ундерстатемент – циљано сведено, “испричано тишим гласом”, више алузивно него директно. И стога, Златни рез ‘42 јесте дело свог аутора, баш онакво какво уз његов опус и најприродније приања, укључујући ту и разбарушеност, као последицу ширине приповедног и визуелног замаха, и неумереност, која, дакако, већ у старту не може већини бити по вољи.
Упитно је, а и контрарезонски бавити се детектовањем примера очигледних падова ритма, јер овде је реч о остварењу, да поновимо, дугом 250 минута. Падова, дакле, сасвим природно има, а ту је и питања одржавања фокуса (гледалачког, слушалачког, читалачког…), што је, ако ћемо право, и планетарни проблем, посебно након короне. Зафрановићев филм, јасно је, ни најмање не доприноси расипању пажње, али свакако представља истинску кушњу за неспремнијег гледаоца-намерника. Насупрот томе стоји импресија да, мимо свега управо истакнутог, Златни рез ‘42, има бити похваљен на конто очигледне, повремено и френетичне динамичности у излагању. Зафрановићу би већ само на томе требало честитати, као и на импресивној ликовности извесних делова (попут збиља фасцинатне сцене експлозије бунара и онога што следи у првој четвртини филма), те на низу сасвим успелих глумачких креација, међу којима предњачи млади Алексеј Бјелогрлић у холивудски зрелом и прецизном тумачењу можда и најсложенијег лика, младог, острашћеног усташког крвника који чини баш све да задобије похвале Лубурића и осталих надређених, укључујући и драговољно пребацивање убилачке норме, али и да спасе српског дечака-логораша који му је ипак посебно прирастао за срце. Похвале безрезервно заслужује и Миливој Беадер за мудро одмерену, а у бити распојасану театралност у тумачењу лика управника Јасеновца, те Рене Биторајац у улози Макса Лубурића, за неусиљену, а дакако ефектну илустрацију баналности зла и безумности оних који му се непобитно добровољно препусте. Леон Лучев показује, у складу са помињаним кројем филма, оновременску разноврсност у глумачком изразу унутар тумачења једног/истог лика, који онда израста у нешто више од онога каквим се чинио на почтрку. Ваља поменути и баш младу Милицу Станковић у минималистички ефектно одиграном архетипски постављеном лику девојчице-логорашице Зоре (касније и Зорана), где Станковић општем добру одлично доприноси инстинктивном реакцијом на текст, околности и стања које треба приказати. Овде је, канда, право место да се помене и одмереност која се у финишу јавља на плану дистрибуције ликова, где у једном од последњих поглавља (названом “Праведници”), пратимо покушаје цивила очито хрватског националног предзнака да помогну жртви која је некако успела да побегне из тог непојмљивог пакла захуктале фабрике смрти.
Лордан Зафрановић у разговору са Ранком Павићевићем: Револуцију не смијемо тумачити криво
Културни капитал
Овај филм се јавља у јеку и вртлогу ових или оних примера увек сомнабулних историјских ревизионизама, а који увек и непогрешиво подгевају мит о историји која се изнова понавља и саморециклира, што онда имплицитно и снажно даје Зафрановићевом филму пунији разлог постојања баш у овом тренутку. Ако је потребно децидније и отворенији изразити, ово је филм који каска за Вечерњим звонима (као постојаним епитомом унутар читавог Зафрановићевог опуса), филм са подоста вишкова, заправо, филм који видно кипти јер у себи садржи неколико филмова, док та неумереност и претераност до краја остају и важан адут и потврда ауторства и ауторски консеквентног приступа. Истини за вољу, у око упадају и повремене продукцијске недостатности, у којима могућности заостају за габаритом визије главног аутора филма: наиме, био је то део цене која је (метафорички) морала бити плаћена да би овај филм уопште настао. То нас доводи до случаја Ињаритуа и Круза, чији филм Дигер је недавно потпуно и тешко потонуо на биоскопским благајнама. Но, на крају није ни толико важно. Без обзира на гледаност коју ће Зафрановићев филм да постигне, филмови попут Дигера или Златног реза… опипљив су културни капитал (баш као и, рецимо, Вавилон аутора Демијана Чазела пре неколико година), јер је већ сама ауторска амбициозност довољно убедљив повод за похвалу, па и дивљење.
Извор: Време
