Пише: Зоран Гавриловић
Истраживање јавног мњења је истраживање ставова, тј. информативних, емотивних и мотивационих, а ја бих додао и етичких компоненти ставова у којима се манифестује однос појединца према неком или нечем, тј. оцена некога или нечег, али и виђење узрока, последица, одговорности и решења за неки проблем или појаву.
Истраживање јавног мњења даје слику тренутка, која се може променити, али не тако брзо и много како то неки код нас мисле, услед чега је настао мит о потреби за дневним истраживањима ставова грађана Србије.
Наравно, ко има новца може и на то да троши, али то није то. То је употреба истраживања у функцији „комуникације“ са грађанима-бирачима како би се прикупио материјал за пропагандне поруке које се шаљу циљним групама са контролисаних медија. Оваквом употребом истраживањима се гаси јавна комуникација и професионални медији и фокус комуникације се пребацује на релацију партија – циљне групе, која се води преко контролисаних медија у функцији пропаганде.
Парадоксално, истраживања јавног мњења постају инструмент у рату против демократске јавности, на начин да уместо истраживања и делиберације, она постају алат пропаганде и њеног мониторинга.
Јавни дијалог, делиберативна улога медија, истраживања јавног мњења, али и јавност се фактички укидају. О овоме сам детаљније говорио на годишњој конференцији Светске асоцијације истраживача јавног мњења 2023. у Салзбургу, анализирајући чему служе и шта су претпоставке за истраживање јавног мњења у аутократским режимима, наводећи пример Србије.
Базична претпоставка за истраживања јавног мњења, која су тековина настала у демократским друштвима, јесу слободни медији који емитују истините, потпуне и на благовремен начин информације које су везане за јавне интересе. На овај начин се задовољава елементаран процес формирања ставова који за последицу има информисаног грађанина, на чему ОДИХР инсистира када говори, на пример, о изборним кампањама.
Поред ове базичне претпоставке, ваља скренути пажњу на условно речено претпоставке другог реда.
Прва од њих је да постоје грађани који су спремни да своје ставове слободно и без страха саопштавају јавно. То значи да и анкетарима саопштавају своје одговоре без страха и на истинољубив начин. Налази више пута поновљеног питања у BIRODI истраживањима од 2016. године „Да ли је у Србији данас паметно говорити оно што мислите“, говоре да тек сваки други испитаник даје потврдан одговор.
На овај начин смо мерили неузорачку грешку, која је плод медијског и политичког амбијента у Србији, која нам је указивала на ограниченост сакупљених налаза и потврдила тезу да истраживања јавног мњења у недемократском амбијенту имају своја ограничења.
Повезано са напред наведеним је и извештавање медија као фактор формирања ставова, пре свега на когнитивној и емотивној димензији ставова, тј. у којој мери и на какав начин медији извештавају о (политичким) актерима и тако утичу на бираче-испитанике при формирању свог става о (политичким) актерима.
Деценијски BIRODI мониторинзи медија, пре свега дневника на телевизијама са националним покривањем и Н1, показују да су власт и њена персонализација, Александар Вучић, на телевизијама са националним покривањем, на челу са РТС-ом као јавним медијским сервисом и Пинком као најутицајнијим комерцијалним ТВ емитером, изразито много и изразито позитивно представљени, док је опозиција мало, односно већински негативно или неутрално представљена.
Ситуација на медијима који се називају на разне начине, а пре свега мислим на Н1, којег BIRODI мониторише од 2016. године, таква је да је власт представљена негативно-неутрално, односно да је уређивачка политика Н1 да власти не омогући оно што она има на националним фреквенцијама, а то је простор за промоцију, пропаганду и медијско перјаништво према опозицији. На Н1 опозиција је позитивно представљена, али значајно мање има времена од власти.
Тако долазимо до закључка да, при приказивању истраживања јавног мњења, посебно рејтинга странака, ваља показати из којих медија се информишу они који гласају за власт, а из којих они који гласају за опозицију, и каква је медијска заступљеност и тоналитет, односно тематска структура прилога у којима се помињу посебно власт, посебно опозиција. Тако би истраживања јавног мњења добила на методолошкој прецизности и друштвеној релевантности и корисности у борби за демократски поредак.
Сада ћемо прећи на оно о чему се мало прича, а што је једнако битно када говоримо о интегритету истраживања јавног мњења. То се може подвести под тему „стање професије и тржишта истраживања јавног мњења“.
Србија нема домицилно удружење истраживача јавног мњења, тј. не постоји струковно удружење које се стара о поштовању потребног стручног знања и етичких стандарда при спровођењу истраживања јавног мњења, без чега нема професионално спроведених истраживања и саме професије истраживача јавног мњења. Пионирски покушај Срећка Михаиловића с почетка деведесетих да направи једно такво удружење није успео и то говори колико је овдашњим истраживачима јавног мњења стало до професије.
Ту од помоћи није ни чланство неких у ESOMAR-у ( Еуропеан Социетy фор Опинион анд Маркетинг Ресеарцх, међународна организација која окупља професионалце из области истраживања тржишта, јавног мњења и анализе података), јер ESOMAR нема ефективан надзор над поштовањем кодекса. Принцип „врана врани не вади очи“, у смислу да постоји став о незамерању колегама, победио је принцип професионалног интегритета. Све у свему, сведочимо депрофесионализацији истраживачке професије у недемократском амбијенту, где истраживања јавног мњења попримају тзв. латентне функције, а то је да су у функцији промоције и пропаганде.
Одговорност за идентификовано стање је на истраживачима, али има и саучесника. Међу њима су и новинари, уз истраживаче јавног мњења стубна професија за очување јавности. Њихов „грех“ је у неспремности да питају и објаве податке о истраживањима, чак ни оно што је обавеза по Кодексу новинара Србије (Област 1, члан 2), али ни оно што је записано у члану 62 Закона о електронским медијима, чиме електронски медији крше члан 16 Правилника о заштити људских права у области пружања медијских услуга, у којем је прописано „да пружалац медијске услуге је дужан да приликом саопштавања резултата истраживања јавног мњења наведе: назив физичког и/или правног лица које је организовало и платило спровођење истраживања; време и начин (метод) спровођења истраживања; узорак на коме је истраживање спроведено и максималну статистичку грешку.“
Неретко од новинара добијам одговор да је ово пуно података за један текст или видео прилог. Тиме новинари раде оно што би радиле њихове колеге када би новинарски или ТВ прилог остао без наслова, извора или потписа аутора.
О каквом незнању и незаинтересованости се ради најбоље говори то да у три наведена нормативна акта – закон, кодекс и правилник – имамо три различите врсте обавеза које су неусаглашене до нивоа да у случају РЕМ-овог правилника обим обавеза је већи и временски дуже траје обавеза него у Закону о електронским медијима, који регулише објаву информација о истраживању јавног мњења само за период изборне кампање.
Ван Србије постоје WAPOR (светски ниво) и ESOMAR (европски ниво). Удруженим снагама направили су јединствен Кодекс којим се захтева да се о истраживању јавног мњења објаве и следећи подаци: за кога је спроведено истраживање и ко је извор финансирања (ако су различити), затим сврха истраживања, величина популације на којој је вршена израда узорка, метод одабира и/или регрутације узорка, укључујући врсту методе узорковања, степен реализације узорка, укључујући стопу неодазива и поређење величине и карактеристика планираног и очекиваног узорка, опис процена (ако их има) и/или процедура тежинског прилагођавања сирових података (пондерисање), време реализације истраживања, опис прецизности налаза, укључујући, али не ограничавајући се на процене грешке узорковања, процедуре за управљање панелима (узорковање, регрутација, подстицаји, чување података, поновни контакт, замена због одустајања)…
Иначе, WAPOR је највећа и најстарија асоцијација истраживача јавног мњења, основана 1947. године, а чији сам национални координатор за Србију.
Извор: Данас
