Срби живе у три цивилизацијска круга, каже контроверзни интелектуалац у разговору за наш портал.
Разговор водио: Александар Живковић
Мој отац говорио је за њега „посљедњи НИН-ов новинар“. Није баш из оне лукачевско-марковићевске школе, али је Зоран Ћирјаковић остао усамљени Мохиканац по умијећу писања за њузмагазине. Сада је тај посао замијенио интелектуално захтевним и ad hominem инјективама зачињеним блогом и расправама по твитеру. Управо му је изашла из штампе књига посвећена настанку Четвртог света.
Сам се назива првоканселованим ђавољим адвокатом, а у биоградској чаршији га сматрају Вучићевим ботом. Недавно је у Марићевој Ћирилици и на твитеру изнео критике на рачун Митрополије црногорско-приморске. Био је то повод за наш разговор. Медији милуше нападају Журнал као „светосавски гласник“ што у Вељовићевој политичко-полицијској школи још има неко пејоративно значење. Нијесмо, и стога, могли да одолимо да питамо једног „Вучићевог бота“: Шта то, заправо, Србија хоће од Црне Горе? Или, можда, у Србији влада увјерење да Црна Гора узима нешто од ње; станове на Врачару, рецимо?
Господине Ћирјаковићу, да почнемо једним типично црногорским питањем: чеговић сте? И да ли то питање уопште има смисла када се многи позивају на то да су „интегрални Срби“?
Не знам шта су то интегрални Срби, јер Српство је полицентрично. Сви Ћирјаковићи су из Полимља и Потарја и то се види по халпо групи.
Значи Рашани? Рашка права.
Да. Не знам ни шта је то чеговић, давно смо дошли, дуго смо Србијанци. Слава нам је Свети Лука. Пошто је Српство полицентрично, за разлику од русизма који то није; полицентрично и за разлику од тог интегрализма, који је лепа реч. Српство је полицентрично по више основа: живимо у различитим државама, Црна Гора је засебна држава и то уопште није небитно, напротив, врло је битно; али она главна полицентричност српска јесте да живимо у три цивилизацијска круга: то су османски, значи имамо оријенталне Србе, ове јужно од Саве и Дунава; имамо хабсбуршке Србе, то су ови у Војводини и у Загребу и другим деловима Хрватске где их више нема, и имамо племенске Србе, грубо речено, и међу њима постоје разлике. Таква полицентричност је јако лоша. Врх леденог брега српског идентитета је интегралан. Разлике које постоје нису регионалне како то тврди господин Ломпар, јер једноставно Српство није интегрално. Интегрализам је колико лепа, толико и бесмислена реч, под коју можете да ставите све што је баби мило.
Ми у Црној Гори имамо проблем што су и Срби почели да се дијеле на „интегралне“ и Србе Црногорце, идентитетски инжењеринг траје…
Ви у Црној Гори имате велике проблеме. Они сви потичу из чињенице да је захваљујући педофилу Лајчаку и једном од највећих и највештијих политичара на Балкану у његовој историји, а то је Мило Ђукановић, Црна Гора одвојена од Србије. Може неко да га не воли, да га мрзи, да му се гади; али човек је политички геније какви су били само Пашић, Тито, Милошевић и Вучић. Он је на том нивоу. Многи верују, можда није, не знам, да је наредио нека политичка убиства у Црној Гори. Питање је да ли би Славко Перовић преживео да је остао у Црној Гори. Неки Перовићеви паметни људи као његов градоначелник Цетиња сада живе у Београду. Може се бити етнички Црногорац и волети Србија. Такав је нпр. и Иван Мартиновић, који живи у Лондону и писао је о Џону Пламенцу. Бити етнички Црногорац не значи аутоматски не волети Србију. Етнички Црногорци по себи нису шовинисти, многи од њих воле Српство и Србију, али себе виде као посебну нацију. Значи упркос тих оптужби, Мило Ђукановић успео је да влада толико дуго без најекстремнијег насиља. Поред његовог талента, наравно, кључна је западна помоћ и подршка, коју је тешко пренагласити. И ту је тужна чињеница да је Русија јако брзо и лако, из разлога које никада нећу разумети, дигла руке од Црне Горе. Можда знају нешто што ми не знамо. Али највећи пораз Србије је одвајање Црне Горе, Србија је тиме постала одвојена од мора, окружена НАТО земљама. И то је је један од најтрагичнијих догађаја у српској историји. Трагичнији и од неких догађаја који такође делују трагично.
Интервју са Маријом Алимпић: Зачарани круг у проклетој авлији
Од Косова?
Наравно, имамо ми ту и Косово и Јасеновац. Говорим о новијој историји. У тој серији пораза и полупобеда, највећи пораз био је Кумановски споразум. Пошто је Резолуција 1244 смоквин лист. Она не вреди папира на коме је написана. Она је написана дан после Кумановског споразума. Ко то не разуме и ко није прочитао Кумановски споразум, немам шта да му објашњавам, може да живи у својим илузијама.
Ту се не слажете са мојим пријатељима из Покрета за одбрану Косова и Метохије?
Немам ја са њима шта да се слажем или не слажем, они не знају шта говоре. Дозвољено је живети у илузији. Ја сам био испред тог шатора у коме је потписан Кумановски споразум, разговарао са људима из тог шатора. Како се данас разуме капитулација, то јесте капитулација и издаја. А када се нешто једном изда то се не може поново издати. Дан касније донета је Резолуција, то је, као што рекох, смоквин лист који је једино занимао Слободана Милошевића. Резолуција 1244 корисна је за Русију и Кину.
Разговараћемо о Кумановском споразуму, ако Бог да, детаљније у неком другом интервјуу. А овај настављамо на у Црној Гори омиљену тему идентитета, односа Србије и Црне Горе, Цркве…
