Piše: Zoran Janković
Novi film Aleksa Garlanda Građanski rat pruža dosta implikacija koje treba razmotriti. U medijima je predstavljen kao „najskuplji akcioni spektakl u Studiju A24“, koji, da budem iskren, ne daje previše uputstva i pomoć, a opire se i logici poslovanja i širenja poslovanja na nove i novije teritorije.
Negde blizu početka Bogdanovičevog uveliko zaboravljenog i zapravo nikad dovoljno cenjenog Teksasvila, nastavka nadaleko čuvene Poslednje kinematografske drame istog autora, Dvejn (kojeg glumi Džef Bridžis) gorko zamera svojoj ženi Karli (taj lik igra nepogrešiva Eni Pots): „Kada ćeš da obučeš nešto što ja neću morati da čitam?“, ukazujući na njenu opsesiju majicama sa smešnim i sličnim natpisima. A na jednoj od popularnijih majica domaćih dizajnera u poslednje vreme stoji natpis „Prevelika očekivanja i drugi oblici samouništenja”. Upravo ovaj natpis u nekoliko pravaca može poslužiti i kao horska zamerka novom filmu nekada pouzdanog Aleksa Garlanda, Građanski rat (sa pratećom frazom, prisutnom i u bioskopskoj distribuciji kod nas – „Svakom carstvu dolazi kraj “ – što opet u konkretnom slučaju iu slučaju opsega ta realizacija, kao i sama tema, i stanje Garlandove umetnosti i karijere, pruža dosta implikacija za razmatranje, naravno, manje-više zasnovanih i više ili manje genijalan). Garlandov Građanski rat (prvobitno jednostavno – Građanski rat) je u medijima predstavljan kao „najskuplji akcioni spektakl u Studiju A24“, koji, ako ćemo iskreno, ne daje previše uputstva i pomoć, a opire se i logici poslovanja. i širenje rada na nove i novije teritorije. Da razjasnimo problem sa tom ipak značajnom frazom – Studio A24, koji je deceniju, ako ne i duže, prepoznat po uspešnim, prepoznatljivim, ali i komunikativnim filmovima sa manje ili više izraženim indi identitetom, svakako je najuspešniji nezavisni film. studio u Holivudu i okolini. To je ocenjeno na bioskopskim blagajnama, kao i u domenu cehovskih i festivalskih nagrada tokom ili na kraju svake godine, a onda se, zdravorazumskim putem, može doći do zaključka da je A24 takođe dostigla više budžetskih dostignuća, prirodno proširivši obim svoje borbe na tržištu. Pored toga, prošle godine su čelnici „štaba“ A24 javno objavili nameru da se u bliskoj budućnosti fokusiraju na konkretnije žanrovske projekte, sa akcentom na akcione i horor naslove. Garlandov građanski rat izgleda kao prirodan ishod takvih (mnogo puta objavljivanih) težnji, a marketinška potreba da se to jasno naglasi još jedanaest ili šezdeset puta tokom kampanje je zbunjujuća. Tim pre što ga Garlandov najnoviji film nepotrebno gura u klinč i tržište, ali i kvalitetnu trku sa studijskim produkcijama koje imaju teško nadoknadivu prednost zasnovanu na iskustvu, uglađenosti mehanizma i utabanosti. staze po kojima se uglavnom samouvereno kreću bučni spektakli. Osim toga, ona zasenjuje izuzetno važnu činjenicu da Građanski rat, prvo i jedino logično, treba posmatrati kao novi film uvaženog i posvećenog filmskog stvaraoca, što Garland neosporno i definitivno jeste nakon dvadeset i kusur godina prevlasti; Garland je, podsetimo, u početku privukao pažnju romanom Plaža, iz kojeg je proizašao scenario za istoimeni film Denija Bojla (Garland je bio i scenarista). Usledile su nove filmske saradnje sa Bojlom – 28 dana kasnije i Sunce, zatim brojne druge scenarističke obaveze, a zatim i ključni naslov u Garlandovom celokupnom opusu – film Ek Mahina (2015), jednostavno odlično SF delo koje je napisao i režirao ovaj ubica. .
Usledilo je umereno razočarenje – SF aktuelni spektakl Uništenje , a zatim i jalova somnabulija Oni, poznata kao projekat sujete i kao film u pokušaju, zbog čega se brojni bivši poklonici mogu ozbiljno zabrinuti za prvi put. Na sreću, slede dobre vesti, i to u dve paralelne grane – Građanski rat je svakako atraktivniji film od Destrukcije, a vidno kvalitetniji od zloglasne ekstravagancije Oni. Loše vesti prate dobre vesti samo nekoliko koraka iza – Građanski rat, uprkos dvosmernim pohvalama koje su upravo izrečene, nije film dostojan svog velikog autora. Nekoliko je stvari koje upadaju u oči, a pomalo i zagrebaju filmofila – naime, Građanski rat je prvi Garlandov film kojem se mirnoj duši može zameriti ova neskrivena poslovičnost, odnosno rutinski pristup nečemu što je sugerisano kao dostignuće nečeg višeg, ako ne i prilično visokog profila. To je vidljivo već na nivou in medias res postavke priče, jer Građanski rat počinje kao datost razotkrivenih besnih i krvavih građanskih sukoba na tlu SAD, a autor nije ni pokušao da nam predstavi šta ovo, bar u okviru i kontekstu ove priče, predstavlja građanski rat na toj adresi kao neminovnost. I tako u Garlandovom građanskom ratu, sukobi su u poodmakloj fazi, savezna država ističe i u završnoj fazi raspada, sa sve više (samo)destruktivnim, samozaokupljenim, samoljubivim i tvrdoglavim predsednikom na čelu ( neprikosnovenog Nika Ofermana u ulozi za koju čak nije bilo potrebno stvoriti nekoliko promila njegovog ogromnog talenta), a fokus je na maloj grupi fotoreportera i novinara na samoinicijativnom putovanju u Vašington, preko minsko polje sukoba kojem se ne nazire skori ili smisleni kraj. Na nivou zamajca, ovo bi moglo da posluži kao svrsishodan krok, seme za ekspanzivniju društvenu hroniku sa ili bez pratećeg akcionog spektakla bez pojasa, ali je nepoznato zašto se na tom mestu zaustavlja, što onda dovodi do utiska da gledalac , čak i ako je neskriveno simpatičan Garlandu i njegovom doživljaju filmske priče, filmskog jezika i filma u celini, on jednostavno ukazuje u pravcu suda da u ovom proizvodno nesumnjivo najambicioznijem filmskom delu Garland paradoksalno pokazao najmanje ambicija, dok u smislu kreativnog entuzijazma, Građanski rat nudi upravo onoliko truda koliko je potrebno da se ispuni 110 minuta filma nepopravljivo opterećenih rutinskom i pukom/pešačkom upotrebljivošću.
Zagonetno je da je tako iskusan pripovedač odlučio da se fokusira na fotoreportere, dinosauruse u ovom vrtlogu života u petoj brzini, a s obzirom na svu digitalnu brzinu, pa čak ni cinizam, u onom nekada davno zdravom i efikasnom kompozicija sa proaktivnošću i pratećim pragmatizmom, ne daje ovoj priči ništa posebnije ili efektnije. Dodatni teret predstavlja i značajno nasleđe u vidu dramaturški strukturiranih priča filmova, predvođenih Stounovim Salvadorom, Spotisvudom U plamenu Nikaragve, kao i par odličnih filmova iz opusa velikog Koste Gavrasa. . Sledi Garlandova nespretna šetnja po minskom polju ideološkog aspekta i ove priče (i sasvim očekivana); jednostavno, repertoarski film mora biti robustan u svakom domenu, što se, naravno, odnosi i na ideološki sloj, a Garland se kreće upravo u ovoj ravni, isuviše bojažljivo, gledajući da ne uvredi bilo koji deo nekog od potencijalnih slojeva publike, i građanski rat, koji očigledno pomera od takozvane izjave da je građanski rat na američkom tlu jednostavno neizbežan, i dolazi u potpunu konfuziju, u kojoj nijedna ideološka interpretacija ne zadovoljava analitičnije gledaoce. Sa ideološke tačke gledišta, ovo je nepotrebno lapidaran film, a čini se da Garland svesno kopa u tačku jalove ekvidistance, što opet može imati koren u činjenici da i na mikro i na makro nivou strah od raspad bilo kog oblika ljudske zajednice je zapravo lako razumeti do danas je ostao duboko internalizovan, a zatim, kao i svaki drugi gnojni čir, u nekom trenutku jednostavno mora da implodira ili eksplodira, sa verovanjem da posle. tamošnji građanski sukobi iz sada plus-kvamperfekta, američki strah od sopstvenog raspada naglašen je već u samom nazivu te federalne megadržave – SAD.
Naravno, sasvim je legitimno da autor veruje da višedecenijskom grehu i neiscrpnoj navici globalno shvaćenog intervencionizma u jednom trenutku mora doći kraj, ali teret ubeđivanja publike da je elokventno predstavljen i razjašnjen u film, kako filmski tako i zanatsko. Ali to nije slučaj u Građanskom ratu, a u svom najskupljem filmu Garland je, zajedno sa finansijerima i producentima, krenuo putem jalovine u kolektivnom pamćenju filmofila, gde su, mnogo duže, tako brzo potrošni a suštinski neinspirativni filmovi završavaju, naravno, preko svoje upotrebljivosti u prezentacijskom smislu i u nekom opštem razlogu svog postojanja.
Izvor: Vreme
