Постоји једна, чини се, парадоксална ствар коју велика умјетност – за разлику од историјске науке – повремено умије да потврди доста рјечито и ефектно: да би се исконско и непатворено зло приказало вјеродостојно и збиљски, у огољеним и чистим страхотама своје неухватљиве суштине, довољно је понекад да се измакнемо из његовог језгра и фокусирамо на „маргине”.
Фактицитет – колико год он већ сам по себи био злокобан и стравичан – овако артикулисан и преметнут у слутњу функционише, логиком кошмара, доста сабласније, а истовремено подједнако стварно. Злочин као слутња и смрт као сјенка: зло које није стравично својом аутентичношћу него својом обичношћу, лакоћом којом се спроводи и малим дневним рутинама које теже да га премоделују у сасвим обичну, ни по чему изузетну – људску нормалност.
Лакоћа живљења
Узмимо сљедећу сцену: човјек у својим најбољим годинама устаје у зору, небо је помало тмурно али он је наспаван и свјеж, умије се и обрије лице, у трпезарији га дочекује мирис доручка и срећна породица, оброк је укусан и дјеца су радосна, убрзо почиње распуст и они планирају одлазак до свог омиљеног излетишта – теме за столом су још и временска прогноза или спорт. Хиљаду и једна дневна ситница, фриволна рутинираност, лакоћа живљења и начин да се прекрати вријеме.
Пошто је појео свој омлет и прочитао новине, човјек пољуби супругу, 08:45 је часова и он убрзо мора на посао – ставља тада своју шапку на главу и навлачи лакиране чизме, на капи су му нацистички totenkompf, орао раширених крила и свастика – човјек је SS-Obersturmbannführer, зове се Рудолф Хес и управља Аушвицом, логор је пар стотина метара од његове породичне куће, а мрачни облаци су заправо дим из фабрика смрти које је сам осмишљавао, у њима је – само за вријеме Хесовог командовања – убијено скоро два и по милиона људи.
И поред прилично великог броја филмова са темом Холокауста, британски режисер Џонатан Глезјер својом Зоном интереса (2023) – историјском драмом номинованом за Оскара у пет категорија – налази доста инветиван начин да исприча причу о Аушвицу. Наиме, његов фокус није на логорима смрти, већ на њиховој „маргини” – на породичној кући са уредном баштом и идиличном атмосфером унутар овог питомог дома Рудолфа Хеса и његове супруге Хедвиге.
Филм евоцира искуство масовних злочина тако што их не приказује, он није страшан својом натуралистички огољеном радњом, приказивањима смрти и гасних комора, већ је страшан својом обичношћу, лакоћом којом се одлази на језеро, слуша грамофон, бере цвијеће, суши веш или разбибригом дјеце на љуљашкама док се, с оне друге стране високих зидова, људи претварају у сапуне и у хиљадама гуше гасом циклон Б.
И зато је Глејзерова прича успјешна и ефектна – аутор не приказује злочин, он рачуна на искуство, премодификује га у црну слутњу, а критичку жаоку окреће ка људској природи – лице монструма је страшно јер подражава нормалност. Монструм спрема себи доручак, иде на пецање, воли своју супругу и васпитава дјецу – изгледа као обичан човјек. Заправо, један од сабласнијих момената, тренутак кад зло врхуни и достиже свој зенит, долази из површне и баналне породичне расправе, врховна команда одлучује да Хеса репатрира у Оранијенбург и његова супруга – навикнута на срећан и лагодан живот крај Аушвица – протестује против могуће селидбе: „Овдје имамо све што желимо. Живимо како смо одувијек сањали. Све што нам је потребно нам је пред прагом и наша дјеца су срећна. Ово је наш животни простор. Ово је наш дом.”
Колективна психоза
Има неких петнаестак година откако је, о истом овом феномену, снимљен кратки документарни прилог „Срећни нацисти” (2008) – десетоминутни филм (понегдје познат и под насловом „Неподношљива лакоћа бити нациста”, енг. The Unbearable Lightness of Being a Nazi) снимљен на бази фотографија и архивске грађе које приказују живот нацистичких војника у близини Аушвица. Једна од њих, посебно сабласна, снимљена је 18 километара од Аушвица у једном нацистичком одмаралишту, на њој су четворица официра са својим дјевојакама, свирају хармонику и нарочито су срећни:
„Кад погледате ове фотографије они изгледају скоро као нормални људи” – кроз сузе их описује преживјела логорашица Реџина Шпигл – „…има нешто у људском месу… јер како си могао да сједиш тамо и да знаш шта се дешава људима у близини и да уживаш у свом животу?”. Колективна психоза – тамо гдје људски лик изгледа најбезбрижније, тамо је најмање емпатије и тамо је зло најчистије у своме врхунцу. А кад су, након неколико година, неке од ових официра суочавали са призорима злочина за које су били одговорни – и пошто су били апстраховани из гомиле, изузети из ратног извитопереног доживљаја реалности, удаљени од силе коју је оличавао Трећи рајх – на њиховим лицима је био ужас.
Јутрос ми је пријатељ послао занимљиву фотографију (преузета је са јавне фејсбук странице „Загреб – какав је био некада”). Снимак је из 1942. године и на њему је познато загребачко савско шеталиште – у позадини је тек изграђени жељезнички мост – фотографија приказује ведру слику свијета: вријеме је лијепо и на купалишту су безбрижни људи, ту су и неке породице, у крупном кадру је човјек средњих година, можда отац са својом дјецом, ћеркицом и сином, и сви троје су насмијани. Тек један детаљ одаје имлицирану морбидност (да није те ситнице можда не бисмо ни могли да претпоставимо да је фотографија из периода Другог свјетског рата) – два њемачка војника, по униформама би се рекло Luftwaffe – такође шетају стазом. Суграђани лишени емпатије, насмијана лица, плажа, сунце и нико не би рекао да су доље, низ ријеку, усташки логори смрти: „Ево, погледај их, док Јасеновац ради пуном паром” – написао ми је у поруци пријатељ.
