Piše: Zlatija Vuković
Da li će Aleksandar Vučić doživeti sudbinu Mila Đukanovića? Hoće li Evropska unija ponuditi Vučiću kao i Milu „zlatni kišobran“ i tako ga zaštiti od eventualne odgovornosti, suđenja i kažnjavanja za sve pakosti koje je „izvodio“ tokom svoje trinaestogodišnje vladavine? Da li će takav eventualni scenario nama biti plus ili minus na putu otvaranja novih poglavlja i razvoja demokratije na ovim prostorima? I najvažnije, šta će na sve to reći studenti koji pod parolom „Krvave su vam ruke“ traže poštovanje opštih načela demokratije. Dok ne stignu odgovori, Srbija ulazi u recesiju i represiju, tone u političku, ekonomsku, socijalnu i društvenu krizu.
„Zlatni kišobran“ je termin koji je malo poznat na ovim prostorima što je i logično jer ga uglavnom koriste razvijene zemlje. Iako se nikad nije govorilo direktno, bar ne pod ovim nazivom, primenjen je u slučaju Mila Đukanovića, državnika koji je tri decenije vladao Crnom Gorom. Takvog jednog vlastodršca koji je naumio da vlada „bar nekoliko decenija“, na žalost imamo i mi.
Vučić i Milo imaju mnogo toga zajedničkog: ne vole demokratiju, ne podnose aktiviste, preziru nezavisne medije, a brutalnost im je recept za sve političke neistomišljenike. Uz to, bili su veoma bliski prijatelji. Na putu vladavine, Milove tamo i Vučićeve ovde, stekli su mnogobrojne zajedničke prijatelje: Miloševića, Šešelja, ruske tajkune, međunarodne švercere. Svakojakog kukolja je bilo. Imali su i zajedničke protivnike, samo je svako svome kumovao: Milovi su bili čuveni „litijaši“ a Vučićevi su „blokaderi“.
Obojica su se od početka svojih „ustoličenja“ pozivala na nacionalizam. Taj plamen je dugo buktao u Crnoj Gori, a u Srbiji još gori.
Korupcija je Vučiću i Đukanoviću zajednički imenitelj. Nijednog momenta u njihovim vladavinama nije bilo dileme po pitanju zloupotrebe službenog položaja i to isključivo u svrhu ličnih, da ne kažem „partijskih“ interesa, a sve u ime i za „dobrobit naroda“. A onda je došlo do razlaza između Mila i Aleksandra. Udario je „brat na brata“. Usvajanje Zakona o slobodi i veroispovesti krajem 2019. uzrok je masovnih protesta u Crnoj Gori. Između dva badnjaka i dve crkve bila je crnogorska policija.
Podele koje je napravio Milo u Crnoj Gori dovele su do njegovog svrgavanja s vlasti. Ta ista omaška dešava se i Vučiću. U samo njemu znanom ludilu vladavine polako gubi tlo pod nogama. Više ne zna na koju stranu da udari, koga da kazni: studente, političke protivnike ili svoje neposlušnike. I tako sve više sam sebi postaje najveći protivnik. Gubi se.
Hoće li EU ponuditi Vučiću „zlatni kišobran“, i tako zaštititi njega, njegovu porodicu i njemu bliske? Ako i ima nameru, zašto bi to uradila? Koji su interesi vodećih evropskih zemalja?
To što ne reaguje ne znači da EU nije shvatila da je Aleksandar Vučić postao prepreka na putu evropske demokratije. Masovni protesti koji poslednjih meseci potresaju Srbiju velika su kočnica daljim stanim investicionim ulaganjima. A da se ne lažemo, Evropi je i te kako stalo do našeg novca, sirovina, besplatne radne snage, prirodnih resusrsa, litijuma. Neće se ona lako odreći navedenog bogatstva. Da, ponudiće Vučiću „zlatni kišobran“, samo čeka pravi trenutak. Čeka jesen. Bojim se i da čeka da Vučić ogrezne u nasilju nad svojim narodom. Evropa vidi to. Jasno joj da se neće zaustaviti i da će sve uraditi da zadrži vlast. Osim toga, svesna je i EU da Vučiću ponestaje para. Pomno prati njegove sve češće letove do Kine, Amerike, Izraela. Takođe, vidi da mu se mnoga vrata polako zatvaraju.
Šta će studenti reći? Koji će njihov odgovor ili uslov biti? Verujem da će, kao i do sada, igrati na pravu kartu: zahtevati sistemske promene uz puno poštovanje prava, zakona i Ustava Srbije. Samo je pitanje koja će cena biti svega toga? Neće to ići baš glatko. Mudra je Evropa. I mudra i „namazana“. Pitanje je da li je i koliko vredno to što nudimo odnosno šta je to što nam ostaje.
Gde smo sada? Šta nam je činiti?
Miloševićeva i Vučićeva era vladavine ostavila je velike posledice. Osećamo ih svakog dana kroz posao, porodicu, društvo. Teško je stremiti blagostanju u državi u kojoj ne postoji pravda i gde sve izgleda kao jedna dobro izrežirana utopija.
Moraćemo da savijemo leđa. Taj samar moramo svi da nosimo. Što ga duže budemo nosili to ćemo imati manje šanse da u narednim izborima napravimo istu grešku. Kao što je svojevremeno govorio premijer Zoran Đinđić: „Reforme izazivaju strah, bole i nema te šećerne vodice koja će da ublaži bol“. Nema tog „zlatnog kišobrana“ koji će nas zaštititi od onoga što nam neminovno sledi. Boleće nas i evropska i naša odluka bez obzira kakva ona bila. Ali to ne sme da nas zaustavi u borbi na putu za bolju i pravedniju budućnost Srbije.
Piše: Danas
