Пише: Златија Вуковић
Да ли ће Александар Вучић доживети судбину Мила Ђукановића? Хоће ли Европска унија понудити Вучићу као и Милу „златни кишобран“ и тако га заштити од евентуалне одговорности, суђења и кажњавања за све пакости које је „изводио“ током своје тринаестогодишње владавине? Да ли ће такав евентуални сценарио нама бити плус или минус на путу отварања нових поглавља и развоја демократије на овим просторима? И најважније, шта ће на све то рећи студенти који под паролом „Крваве су вам руке“ траже поштовање општих начела демократије. Док не стигну одговори, Србија улази у рецесију и репресију, тоне у политичку, економску, социјалну и друштвену кризу.
„Златни кишобран“ је термин који је мало познат на овим просторима што је и логично јер га углавном користе развијене земље. Иако се никад није говорило директно, бар не под овим називом, примењен је у случају Мила Ђукановића, државника који је три деценије владао Црном Гором. Таквог једног властодршца који је наумио да влада „бар неколико деценија“, на жалост имамо и ми.
Вучић и Мило имају много тога заједничког: не воле демократију, не подносе активисте, презиру независне медије, а бруталност им је рецепт за све политичке неистомишљенике. Уз то, били су веома блиски пријатељи. На путу владавине, Милове тамо и Вучићеве овде, стекли су многобројне заједничке пријатеље: Милошевића, Шешеља, руске тајкуне, међународне шверцере. Свакојаког кукоља је било. Имали су и заједничке противнике, само је свако своме кумовао: Милови су били чувени „литијаши“ а Вучићеви су „блокадери“.
Обојица су се од почетка својих „устоличења“ позивала на национализам. Тај пламен је дуго буктао у Црној Гори, а у Србији још гори.
Корупција је Вучићу и Ђукановићу заједнички именитељ. Ниједног момента у њиховим владавинама није било дилеме по питању злоупотребе службеног положаја и то искључиво у сврху личних, да не кажем „партијских“ интереса, а све у име и за „добробит народа“. А онда је дошло до разлаза између Мила и Александра. Ударио је „брат на брата“. Усвајање Закона о слободи и вероисповести крајем 2019. узрок је масовних протеста у Црној Гори. Између два бадњака и две цркве била је црногорска полиција.
Поделе које је направио Мило у Црној Гори довеле су до његовог свргавања с власти. Та иста омашка дешава се и Вучићу. У само њему знаном лудилу владавине полако губи тло под ногама. Више не зна на коју страну да удари, кога да казни: студенте, политичке противнике или своје непослушнике. И тако све више сам себи постаје највећи противник. Губи се.
Хоће ли ЕУ понудити Вучићу „златни кишобран“, и тако заштитити њега, његову породицу и њему блиске? Ако и има намеру, зашто би то урадила? Који су интереси водећих европских земаља?
То што не реагује не значи да ЕУ није схватила да је Александар Вучић постао препрека на путу европске демократије. Масовни протести који последњих месеци потресају Србију велика су кочница даљим станим инвестиционим улагањима. А да се не лажемо, Европи је и те како стало до нашег новца, сировина, бесплатне радне снаге, природних ресусрса, литијума. Неће се она лако одрећи наведеног богатства. Да, понудиће Вучићу „златни кишобран“, само чека прави тренутак. Чека јесен. Бојим се и да чека да Вучић огрезне у насиљу над својим народом. Европа види то. Јасно јој да се неће зауставити и да ће све урадити да задржи власт. Осим тога, свесна је и ЕУ да Вучићу понестаје пара. Помно прати његове све чешће летове до Кине, Америке, Израела. Такође, види да му се многа врата полако затварају.
Шта ће студенти рећи? Који ће њихов одговор или услов бити? Верујем да ће, као и до сада, играти на праву карту: захтевати системске промене уз пуно поштовање права, закона и Устава Србије. Само је питање која ће цена бити свега тога? Неће то ићи баш глатко. Мудра је Европа. И мудра и „намазана“. Питање је да ли је и колико вредно то што нудимо односно шта је то што нам остаје.
Где смо сада? Шта нам је чинити?
Милошевићева и Вучићева ера владавине оставила је велике последице. Осећамо их сваког дана кроз посао, породицу, друштво. Тешко је стремити благостању у држави у којој не постоји правда и где све изгледа као једна добро изрежирана утопија.
Мораћемо да савијемо леђа. Тај самар морамо сви да носимо. Што га дуже будемо носили то ћемо имати мање шансе да у наредним изборима направимо исту грешку. Као што је својевремено говорио премијер Зоран Ђинђић: „Реформе изазивају страх, боле и нема те шећерне водице која ће да ублажи бол“. Нема тог „златног кишобрана“ који ће нас заштитити од онога што нам неминовно следи. Болеће нас и европска и наша одлука без обзира каква она била. Али то не сме да нас заустави у борби на путу за бољу и праведнију будућност Србије.
Пише: Данас
