Пише: Михајло Пантић
Серија се може читати и као један меланхолично осенчени, екранизовани билдунгс-роман са хронотопом/времепространством некадашње Југославије, с нагласком на доба од „јунакових” пелена до завршетка високог образовања.
Прошло је пола века, или две трећине овдашњег просечног живота, од емитовања телевизијске серије Грлом у јагоде редитеља Срђана Карановића. За тих педесет година, историја се нашем поднебљу одвијала у више великих, трауматичних епизода (смрт императора, распад земље, инфлација, сумрак идеологије, рат, бомбардовање, убиство премијера, бесконачна транзиција, хронична криза, стални друштвени немири…) тако да се данас Карановићево ремек-дело, уза све могуће интерпретације и перспективе тумачења, између осталог чита, односно гледа, и као документ, као непретенциозно и утолико успелије сведочанство живота у једном друкчијем добу, свакако мирнијем и споријем од овога којем смо (невољни) сведоци.
Та разлика између „некад и сад” постаје још очигледнија чињеницом да је серија Грлом у јагоде снимљена и емитована у време у којем је утицај телевизије, као тада још релативно новог медија, био друкчији ако не и већи него данас, када она постаје или идеологизован, спор или површан, скарабуџен медиј. Медиј спектакла или пак, са друге стране, усликани радио – у студију седе водитељ/ка и један, два, три, четири саговорника… и расправљају у бескрај о свему и свачему, заправо о мало чему, а милионски аудиторијум шара по каналима тражећи нешто гледљиво или „за себе”. И у томе, наравно, махом не успева: тече епоха посувраћеног, располућеног времена. С једне стране пажња гледаоца или слушаоца траје таман колико и уобичајена реклама, десетак-петнаест секунди, а с друге уместо седатива следи добровољно, дуготрајно испирање мозга у гледању наставака бесконачних сторија у којима се радња помера (ако се уопште помера) за два милиметра по епизоди.
Серија Грлом у јагоде – заправо филм подељен у десет једночасовних поглавља – прати судбину (ако то није одвећ тешка реч) једног овдашњег типичног представника генерације рођене непосредно после Другог светског рата и његових београдских другара осмотрених у ужем породичном и ширем друштвеном контексту. Главни лик је Бане Бумбар, незаборавно га је играо Бранко Цвејић, а његови другари су Ушке (Александар Берчек), Мики Рубироза (Предраг Манојловић) и Чомбе (Богдан Диклић), у наредним декадама одреда велика имена југословенске и српске кинематографије. Ту су и Бумбарева мајка (Оливера Марковић), отац (Данило Бата Стојковић), сестра (Ђурђија Цветић), баба (Рахела Ферари) и његова девојка, а потом Ушкетова жена (недавно преминула Гордана Марић). Све глумачки доајени, чиста класика. Бумбарев живот и прикљученија (пред)одређени су малим људским „радостима и потешкоћама”, али и неуспехом борбе с временском стихијом, свакојаким искушењима и коначним прихватањем конформизма. Серија се, отуда, може читати и као један меланхолично осенчени, екранизовани билдунгс-роман са хронотопом/времепространством некадашње Југославије, са нагласком на доба од „јунакових” пелена до завршетка високог образовања.
Меланхолију серије Грлом у јагоде и слично обојено сећање на њу, и даље уметнички живу и на други, анагогијски начин и даље актуелну, не треба, међутим, схватити као резигнацију, као коначно признавање пораза
О томе у књизи разговора Мало изнад тла (2022; питао и приредио Стефан Арсенијевић) Карановић између осталог каже: „Период сазревања уопште је најзанимљивији период у људском животу и мислим да је препун неиспричаних прича. Свашта ту може да се деси кад од детета постајеш човек, шта ту све петљаш, шта пробаш и где удараш главом о зид.”
Серије мог детињства и младости с наглашеним уметничким претензијама какве су, на пример, биле Куда иду дивље свиње редитеља Ивана Хетриха или Више од игре Здравка Шотре, приказивањем свакидашњег живота ратног и предратног времена искорачиле су из стереотипа славне партизанске прошлости. А Грлом у јагоде суочиле су тадашње гледаоце са сопственом сликом, с данима и годинама просечне, ситнограђанске породице у којој се одвија неколико паралелних драма: драма успостављања каквог-таквог нормалног живота (с тим да је „нормалност” такође врста дијагнозе коју треба анализом установити), међугенерацијска драма, драма одрастања, драма спорог (не)усвајања великог света за којим се, недохватним, непрестано чезне, о којем се сања и који се готово у свему некритички прихвата. Томе су делимично и бенигно доприносили и тадашњи први увезени ситкоми попут Бонанце или Дугог топлог лета с митским Беном Квиком, у време чијег емитовања су вечерње улице остајале пусте. (Приликом доласка на београдски аеродром том глумцу уприличен је свечани дочек. Питам се кога бисмо данас тако дочекали?)
Премијерно приказивање Карановићеве серије гледао сам као бруцош. Дотакла ме је свом снагом суочавања са собом, требало је добро промислити да ли заиста желим да будем оно на шта су ме тадашње студије упућивале. Помогла ми је да схватим не само да су заблуде и грешке и очекиване и дозвољене, него да се од њих, углавном, састоји и сам људски живот. Не, није ту било речи ни о каквој непосредној идентификацији, каскао сам за Бумбаровом генерацијом пуну деценију, и мада су општа места одрастања била у понечему слична (жеља за бекством, заљубљивања и одљубљивања, спорт, аверзија према школи, неразумевање родитеља), а готово истоветна са културним референцама (нова музика, мода, градска места, лектира), у серији Грлом у јагоде видео сам пре свега, у складу са сопственим склоностима, студију о људској природи, о томе шта и како обликује човека, како он не може да се одупре оним растковским „немерљивим силама”. И како ће у једном трену, пре или касније, напросто бити приморан да им се препусти, да пристане на колотечину, дубоко избраздану стопама претходника, без обзира на вољу и снагу властитог отпора. И у то сам у наредним, вишеструким гледањима, у којима је колор филмске траке постајао све блеђи и блеђи, бивао све сигурнији.
Александар Тутуш: Поглед са книнске тврђаве – осврт на серију “Тврђава“
Серија – заправо филм подељен у десет једночасовних поглавља – прати судбину једног овдашњег типичног представника генерације рођене непосредно после Другог светског рата и његових београдских другара осмотрених у ужем породичном и ширем друштвеном контексту
У међувремену, дугом пет деценија, то је, нажалост, додатно потврдила и печатом оверила („где је печат?”) овдашња злехуда историја, снажнија од било чијег индивидуалног напора. За колективни нисам ни позван ни надлежан, управо чекам исход једног таквог.
Меланхолију серије Грлом у јагоде и слично обојено сећање на њу, и даље уметнички живу и на други, анагогијски начин и даље актуелну, не треба, међутим, схватити као резигнацију, као коначно признавање пораза. Криве Дрине нико не може исправити, али нас то не ослобађа одговорности да их упорно исправљамо (Иво Андрић). И зато дубоко није у праву Срђан Карановић када у поменутим исповестима тврди: „Мислим да свака генерација, кад подвуче црту и попије две чаше вина, може да закључи да је проћердала живот и да није урадила све како треба.”
Нема говора да је тако када је реч о редитељу Карановићу и његовој (глумачкој) генерацији. Напротив, снимили су културни факт првог реда, серију Грлом у јагоде.
Мало ли је?
Извор: Радар
