Пише: Живослав Милорадовић
Млетачког дужда Марина Фалијера је 1355. Република погубила због издаје, не само због његовог греха, већ као гаранцију опредељења да су Република и њен закон изнад сваког грађанина укључујући највише представнике власти
Издаја је историјска константа. Примери су многобројни и мање или више поучни, али се међу њима као најтежи издвајају случајеви када владалац изда сопствену државу.
Један од драстичних примера те врсте је случај млетачког дужда Марина Фалијера, кога је године 1355. Република, иако је у том тренутку представљао инкарнацију њене силе и славе, погубила због греха издаје. Његова глава која се закотрљала низа степенице Палате не само да је била цена коју је он морао да плати, већ и гаранција опредељења да су Република и њен закон изнад сваког грађанина укључујући највише представнике власти, па и дужда самог.
Ко је био Марин Фалијеро и какви су га то јади сустигли те је био једини од 120 венецијанских дуждева који је не само погубљен већ осуђен на вечну срамоту?
Владимир Петровић: Бартолов „Аламут“, чудновати роман који је и данас актуелан
Припадао је угледној венецијанској породици чије се присуство бележи још у десетом веку из које су пре њега потекла два дужда: Витале и Орделаф. Два века касније, 1354. њихов потомак Марин Фалијер апсолутном већином електорских гласова бива изабран за 55. дужда Серенисиме. Избор тада већ шездесет деветогодишњег Марина затекао је на дипломатској мисији у Авињону где је обављао дужност амбасадора при двору папе Иноћентија VI.
А онда, већ од првог дана када је као велеуважени владалац крочио на тло отаџбине, несреће су се почеле низати једна за другом. Прво је због магле његов командни брод “Бућинторо” промашио мол, тако да је свечана поворка на путу ка палати морала да прође између два чувена мраморна стуба на Пјацети Сан Марко, где се, по традицији извршавају смртне казне. Био је то веома лош предзнак.
Само месец дана касније, венецијанску су флоту у Егејском мору Ђеновљани, њихови крвни непријатељи, потукли до ногу.
На крају је у причу уплетена његова жена, догареса Алкуина (Лудовика) Градениго, такође припадница старе племићке породице. Веома лепа и знатно млађа од мужа, вероватно је и раније била повод трачева, тако да је млађахном племићу Микелеу Стену, који ће и сам кроз четрдесетак година постати дужд, управо то пало на памет када је обузет бесом напуштао дуждеву палату где је био приређен бал у част избора овог владаоца. Микеле се, што од пића, што од распусне му младости, био мало заборавио, те се према једној дворској дами понео на начин недоличан једном племићу. Дужд је то приметио и наредио да бахати младић сместа напусти бал. Пре него је изашао, он је уз помоћ петорице својих другара нажврљао на једном зиду неколико увредљивих реченица на рачун лепе догаресе. Једна од тих порука је била посебно погана: “У Марина беше жена, за њега поштена од других јебена”. Дужд је био изван себе од јарости, а кривци, и да су хтели, нису могли да се сакрију. Међутим, времена су била ровита, државне бриге и бројне и тешке, а неслане шале ове врсте нису важиле за посебно скандалозне. Отуда је главни кривац осуђен на само десет дана затвора, а његови ортаци на по седам.
И ту би се све завршило да, како легенда каже, дужд није био толико киван не само на младиће него и на тај, по његовом убеђењу, корумпирани систем који је допуштао да ужасне увреде на његов рачун прођу скоро некажњене. Отуда му се јавила идеја да би такво стање требало променити на радикалан начин, срушити републиканско уређење и увести апсолутну власт. Рекох, то вели легенда, док на мотиве завере историчари гледају из нешто другачијег угла, што за ову причу није од посебног значаја. У сваком случају, завера је скована и преврат је, уз учешће већег броја конспиратора, требало да буде изведен 15. априла 1355. године. Као што се да наслутити, преврат није успео, али за длаку. Неко се негде излајао, свеприсутни жбири су то чули, подигла се узбуна и у року од 24 сата сви су завереници били похапшени. Чувена Десеторица, државни орган од кога се страховало и на сам помен његовог назива, лично су посетили дуждеве одаје.
Већ сутрадан, једанаесторо завереника су обешени, дан касније ред је дошао на Дужда. Указана му је част да му глава буде одрубљена на централном степеништу палате, а не на Тргу где су скончавали обични смртници. Окупљеној светини на Пјацети Сан Марко џелат је показао окрвављену сабљу, а обезглављено тело је смештено у сандук са главом међу ногама. Фалијер није као остали његови претходници сахрањен унутар Цркве Светог Петра и Павла већ у капели изван ње. Положен је у камени саркофаг који је ту стајао све до пропасти републике 1797. године када је испражњен, вероватно из незнања или небриге.
Република се веома потрудила да издајника казни и пост мортем. Звоно којим је са Цркве Светог Марка оглашено његово смакнуће никада више није кориштено, а пресуда Савета десеторице није заведена у регистар државних аката. Један од државних празника је померен за 17. април у знак сећања не на самог дужда већ на његову издају, а у ту сврху служи и црна драперија којом је прекривена ниша на зиду сале Великог савета где је требало да се налази његов портрет. На драперији је написано: “Ово место беше намењено Марину Фалијеру, посеченом због издаје”. Несрећни дужд наставио је да живи у истоименој Бајроновој трагедији, а народна легенда га описује као аветињу која за магловитих ноћи блуди дуж зидова цркве у којој је требало да буде сахрањен, трагајући за сопственом главом.
Извор: Време
