Пише: Леон Ћеванић
Приказивање црногорске културне и умјетничке продукције за публику у Хрватској, изузев неколицине највећих успјешница, континуирано представља изнимно ријетку појаву. О томе на ироничан начин врло добро свједочи у народу осмишљена фраза, упућена некоме тко се дуго није појављивао у друштву, која гласи – „нема те к’о црногорских роцк бендова“, а која би притом, уколико би се провела каква анкета о јавној информираности, могла остати подједнако примјењива и кад би се роцк бендови замијенили, рецимо, црногорским филмовима, примјерице комедијама. Да је ријеч о простору умјетничких остварења која у јавности Хрватске незаслужено ђелују као терра инцогнита и мнијењу које би, уз смишљено вођење културне политике, лако могло бити измијењено, на изнимно је добар начин доказано филмском пројекцијом комедије „Живи и здрави“ которског редатеља нове генерације Ивана Мариновића на загребачкој Љетној позорници Тушканац у склопу Фестивала еуропског филма. Представљајући причу о Драгани и Моми (Тихана Лазовић и Горан Славић), младом пару чија судбина непосредно пред планирани дан вјенчања постаје неизвјесна будући да Драгана напрасно одлучи одустати од свадбе и заједничке будућности, „Живи и здрави“ креирају црногорску, а у многочему и универзалну балканску варијацију на тему приче о одбјеглој невјести, притом не пропуштајући понудити властити хумористични осврт на голем број ситуација из свачије свакодневице на овим просторима.
Хватајући се у коштац са свим дијеловима обавезног свадбеног фолклора јужнославенских народа, од момачке вечери до прве брачне ноћи, али и свим оним особинама и размишљањима која се обичавају схваћати као стереотипно црногорске – култом обитељи, патријархалним обрасцима, чојством и јунаштвом – овај филм потврђује како на слабости и негативности поједине скупине на најефективнији начин може указати нетко изнутра, нетко тко јој припада, јер тко може боље разумјети иронију у понашању Црногораца неголи сами Црногорци. Тим више што се управо на тај начин долази до обрата који представља највећу особитост филма „Живи и здрави“ – његова радња износи сва опћа мјеста присутна у типској свадбеној атмосфери руралног дијела Црне Горе како би могла све вријеме неупитно остати на врло видљивој сатиричној дистанци од њих, исмијавајући на тај начин властиту традицију, но баш из тог разлога управо традиција све вријеме побјеђује, а усто и омогућава свим ликовима да преброде своје проблеме. Уз све оригиналне елементе радње, као основна нит водиља радњом се провлачи парадокс најбоље описан у славној анегдоти о физичару Нилсу Бору који је, успркос томе што је био знанственик и рационалист, над улазним вратима куће имао објешену потковицу за срећу, уз објашњење како ће њезина магија ђеловати чак и уколико он сам у њу не вјерује. Исти такав однос с традицијским обичајима задржава и филм „Живи и здрави“ – они су један облик испољавања пучке магије у коју више нитко искрено не вјерује, но она и даље ђелује. Вриједност овог филма као комедије тиме је већа, јер он на тај начин успијева успоставити циничан однос у оба смјера.
Усто, код гледатеља се притом подједнако успјешно ствара атмосфера у којој су и они сами стављени у позицију циничних проматрача радњи које могу бити исправно схваћене једино као застарјеле и гротескне, али тако да и не примијете како се, пратећи филм, корак по корак претварају у горљиве навијаче за побједу традиције, развијајући свијест да ће, уколико побиједи традиција, побиједити и љубав, а љубав мора побиједити. Стога се може рећи како, успркос томе што у њему постоји гомила ликова, филм „Живи и здрави“ о њиховим карактерима намјерно не говори пуно, чак нити у случају младенаца око којих се врти читава прича, јер точно би било рећи како у цијелој радњи филма заправо постоји само један велики, збирни лик, а то је сама свадба као његов антијунак, лик пун недостатака за чији коначни успјех сви ипак свесрдно навијамо.
Све наведено резултира филмом који, иако пружа много материјала за смијех, гледатеље оставља с топлином око срца и осјећајем испуњавајуће смирености. Баш из тог разлога, као и због тога што доноси причу у којој се сватко може препознати будући да свадбе на Балкану, а и шире, осим што као свој саставни дио имају гомилу оружја, алкохола, плата с пршутом и сиром те често неразумљивих обичаја, обвезно садрже и нервозу због финалног преиспитивања предстојеће одлуке уз обвезну мантру „што ми је све ово требало“, филм „Живи и здрави“ очекује врло извјесна популарност и прихваћеност међу посјетитељима кино-дворана у Хрватској, гђе ће у редовитој дистрибуцији заиграти од идућег мјесеца.
Извор: П-Портал
