Пише: Желидраг Никчевић
Тужан сам и забринут – да не кажем баш разочаран што се сјећање на Павла Булатовића своди на записивање и повремено евоцирање успомена. Познавао сам и волио тог човјека.
Стицајем околности, и ја сам био члан оне савезне владе Момира Булатовића, прије четврт вијека, у тренутку кад је Павле убијен, као министар војни. Тај злочин је оставио страшне трагове – не само на наше људске животе, на његове најближе и нас који смо са Павлом сарађивали, него и на много ширу политичку судбину Црне Горе и ондашње заједничке државе. А ето, десило се да је читава та трагедија на државном нивоу скоро прећутана, скоро заташкана, па ни данас немамо одговоре на питања која су веома болна, и нажалост веома актуелна.
Павла сам упознао отприлике онда кад се у ЦГ помаљао вишестраначки систем, а он био један од најважнијих, најупечатљивијих људи у тзв. младом руководству, и морам рећи: онај који је мени уливао највише повјерења. Нисам га доживљавао као политичара, нарочито не као човјека власти, него као образованог, добродушног, радозналог, искусног, толерантног човјека, заштитника Црне Горе и врхунског познаваоца њених узбурканих прилика, као неког ко на чудан начин, интуитивно, оличава дубинску везаност за домаћу традицију, у временима, кажем, кад су скоро сви безглаво јурили у реформе. Што ће се, као што знамо, касније изопачити и завршити вишедеценијским суновратом црногорске политике и морала – све потпуно супротно од онога чему је тежио и што је оличавао Павле Булатовић.
Можда је тај мој утисак био појачан чињеницом да је Павле показивао изразиту љубав према књижевности, и народној и умјетничкој, и што се то осјећало у сваком његовом наступу.
Иако је био човјек дискретан, без трунке сујете, без позивања на безлични ауторитет власти, тако карактеристичан за многе његове колега, иако је дакле по свему био обичан и трудио се да се не истиче, око њега сте увијек могли осјетити зрачење неког старијег и дубљег ауторитета, неки јакнаговјештај да смо некад били племенитији – не могу да нађем други израз осим – чојство и јунаштво.
Како се десило да баш такав човјек буде мета најтежег и најподлијег криминала, ја не могу да знам. Не могу да знам, иако сам, као посланик, био члан оног одбора за истраживање убиства Павла Булатовића, водио га је Војислав Шешељ, и касније објавио књигу са стенограмима саслушања највиших војних и полицијских функционера тадашњих. Могу само да претпоставим: управо та његова морална и интелектуална тежина учинила га је и симболичком и реалном метом, као да је пуцањ у њега био пуцањ у оно најбоље што је Црна Гора тада имала, да би се њена судбина препустила преварантима и криминалцима који су је у наредним годинама, па и деценијама, у сваком смислу пустошили и урушавали.
Сад је то донекле заустављено, али само донекле. Предстоји нам још много искушења.
Вјерујем да је још могуће наставити истрагу. И зато бих волио да монографија „ПАВЛЕ, племић по оба колена“, која ме је, кажем, обрадовала и растужила, нађе пут до што више читалаца.
ИЗВОР: ИН4С
