Пише: Жарко Видовић
Шта је то човеково “адско наследије” (паклено, прагрешно, антибожанско, антихришћанско наследије, (ЛМ,П,81-90) које “чојка ниже скота ставља”? ‒ чак и онда кад је или кад умом остаје раван бесмртницима (архангелима)!
То је сатанска (архангела Сатане) “злоба и завист”, јер није природна, изворно људска (није лична, лик, Постање 1,26-31), него прагрешна, тј. тек накнадно, прагрешно (неприродно) унета у људско, иначе боголико створено биће!
И како је могуће да оно, адско наследије, буде у души чији ум је истовремено бесмртан (тј. божански)?
Очигледно је да Његош не дефинише човека као “мислеће биће”, тј. да “развој мишљења” и мисао не сматра довољном за природу (људску природу) људског бића!
Дурутовић: Луча микрокозма је широка лепеза најразноврснијих промишљања о смислу људске егзистенције
И да ‒ у Владике Његоша ‒ безгрешност и светост људске душе не јамчи и не чува сам ум (божанска, а “највиша и одлучујућа вредност” метафизике и целе метафизичке традиције Запада)!
У Лучи микрокозма три најумнија и највиша бесмртна чина су три архангела: Михаило, Гаврило и Сатана (“чином раван” Михаилу, ЛМ,IV,11)
Али је архангел Сатана променио своја осећања ‒ природна, Богом дана, своја архангелска, као и људска, осећања моћи, слободе и бесмртности! ‒ те их претворио, ‒ гордошћу претворио! ‒ у страст моћи слободе и бесмртности,
па тако одлучио
да мења закон (природу) самог битија, да порекне Творчеву онтологију, божанску истину битија, “да правило друго бићу даде” (ЛМ,IV,51-55), то јест,
да поништи Богом дано духовно (осећајно) битије свих (безбројних, издвојених и самоистоветних) микрокозмос-бића (какво је и сам човек, сваки микрокозмос, па, наравно, и архангели, и сам Сатана!)
Тако је архангел Сатана постао непријатељ (од тада је “сатана” непријатељ!) Бога и људи!
Шта је изгубљено, а шта добијено том променом осећања у страст? (Рекли смо да је страст служба разума нагонима телесним, световним, “In-der-Welt-sein“!)
Изгубљено је осећање одговорности, морално осећање члана заједнице, осећање божанско, духовно, које произилзи из саме, микрокозмосу Богом дане моћи, слободе и бесмртности,
а “добијена” је, тј. израсла страст (гордост, сујета, злоба, завист),
агресија моћи, слободе и бесмртности, тзв. пуста “воља за моћ! која “јуриша на Небо”,
уместо да ‒ у љубави према Богу и ближњима (Матеј, 22,37-39), у осећању моћи ума, слободе и бесмртности, у заветном осећању вере ‒ сарађује са Богом,
у историји заједнице којој осећа да припада!
Па кад Владика – у Посвети ЛМ ‒ поетски говори о смислу заветне заједнице и о историјском бесмислу филозофске гордости (ЛМ,П,61-80 и 151-168) ‒ онда ту Посвету завршава “хулом страховитом” на
Богомрске Српства отпаднике ‒
злоћа мрачи име Срба.
Тартар им је казна премалена!
(“наказа малена”! ЛМ,П,197-200)
Сатанско схватање битија против истине битија људског
Али Сатана битије замишља другачије, магијско-метафизички (ЛМ,IV,41-170),
да у таквом козмос-битију не буду могући (Богом дани) микрокозмос-закони и микрокозмос-биће, слободно биће које само одлучује о својим делима и гресима (па и о свом покајању).
Микро-козмос закони су појаве и закони који ‒ на сам микрокозмос-биће ‒ делују из самог микро-козмоса. То су закони и појаве искуства, слободе, мишљења, осећања, чина, поступка, рађања и смрти,
тј. појаве и закони који дефинишу, потврђују и чувају одвојеност, посебност, самоистоветност, природу,
тј. битије самог бића, сваког од свих бића!
Једном речи ‒ то је божанска, Богом одређена онтологија, коју Сатана ‒ баш њу! ‒ хоће да промени!
И ту почиње сатанска побуна: против божанске онтологије, а тиме и против самог Бога! У суштини сатанске побуне је фантазија (магијска, фауст-мефистовска визија!) битија,
које Сатана замишља и тражи као јединствено (козмичко-макрокозмичко)“ биће”, некакву фантазију органскицеловитог „поретка“ у којем би се ‒ као битије-„материја“, или као битије-„Време“, или битије-„простор“, или као битије-„идеја“ ‒ утопила сва (микрокозмички настројена, целовита и самоистоветна) истинска бића,
тј. у којем би нестао свет (могућ само као свет бесконачног броја Богом даних микрокозмос-бића).
Сатана, дакле, замишља козмос магијски метафизички, као целовито и јединствено битије-биће козмоса-макрокозмоса (у којем не би било могуће никакво одвојено микрокозмос-биће).
А томе сатански замишљеном козмос-битију-бићу би недостајао само “владар”, центар и апсолутни ум козмоса (ум Сатане) који у козмосу види и разуме ту “целину козмос-бића”, целину каквом би онда ‒ он сам, Сатана! ‒ могао да влада
(онако како човек може да влада самим собом, микрокозмос-бићем, једином сагледивом и доступном ‒ а мистеријском, а не магијском ‒ целином битија).
Поменути микро-козмос закони ‒ посебно слобода, покајање, причешће, саучешће, осећања, мистерија духа су мистерије, свете тајне управо зато што су потпуно скривене у самом микрокозмос бићу човека, тако да је и
Литургија, разговор са Богом, могућа само преко тих Човекових личних тајни које зато и треба да буду
литургијске свете тајне!
Сатана, дакле, види битије, свет и козмос онако како је то потребно његовој вољи за неограниченом моћи!
Па макар ту власт апсолутног ума над козмос-бићем (власт појма о битију као јединственом козмосу) морао да подели споразумно и “праведно” ‒ са самим Богом!:
О тој сатанској, херкулској, империјалној жељи и метафизичкој визији-фантазији прагрешног човека јасно говоре већ стихови у Посвети, (ЛМ,П,91-100, па 151-168) и, најзад, четврто певање, (ЛМ,IV,41—210),
где се, као сатанисти, показују и ликови Александра Великог, Јулија Цезара и Наполеона!
(“Аскела, Разец и Ноелопан”, да се Евро-Запад не би досетио имена која су ‒ онда као и данас ‒ идеал метафизичке, евро-западне, филозофије историје!)
ЛУЧА
Управо као поета заветни, свештени (ЛМ,П,177), Његош је ум историјски,
Војислав Дурмановић: Не може се сакрити микрокосмос кад на Неретви стоји
поета Луче, духовне силе, изворно-ангелског лика човека, једине силе која човеку открива смисао, тајну историје, живота и личности,
суштину Цркве као заједнице историјске, а вере као свести морално-историјске!
Луча је посебна, тајна моћ осећања, дар изнад мишљења.
Луча је “трансценденција”, превазилажење и преображај искуства и мишљења
(у којем ‒ у мишљењу! ‒ биће потврђује једино самоистоветност: бити је мислити, али само о свом искуству. Дакле, не излазећи из свог бића, не превазилазећи га! те је мишљење способно да ‒ у самоспознаји нашег бића-ми-крокозмоса ‒ уништи и нашу личност, тј. усмереност нашег свог бића ка смислу! јер мишљење није трансценденција, није осећање, него само потврда самоистоветности, усамљености нашег бића-микрокозмоса!)
*********
О томе искуству, иначе, разум може само да мисли, (а слобода да га и користи, као пројект понашања и говора или ћутања).
Али разум да мисли само о искуству непреображеном, реалном (свеједно да ли доказивом или недоказаном, непровереном), а да мисли по, већ давно (од времена Аристотела) утврђеним, правилима логике, математике – и данашњег компјутера!
А Луча?!
Луча има моћ да преобрази то наше (иначе реално, доказано и проверено) искуство! да га преобрази у “илузије”, у (платонске) идеје
(што се и догађа: као појава маште-мистерије, мечте, воoбраженија, па осећања које је изнад унинија-навике и безнађа својственог, мишљењу, искуству, знању, “свету” (ЛМ,1,301-350)
Лучу приказује Његош – како само може да буде приказана: песнички, а најкраће и најјасније у стиховима Посвете, ЛМ,П,151-180,
кад “свештену поезију”, и поезију самог Бога (ЛМ,П,176) упоређује са немоћи самог мишљења,
са “будалама” и бесмислом самоуверених филозофа, “Питагоре и Епикура”
да Лучу, тајну људског духа, прикажу емпиријски-рационално, као ма коју природну појаву људске свакоднев-нице, “земног времена и судбине људске” (ГВ,2290), да је прикажу
“Небу грабећ Искру (Лучу) божествену
У скотско је селећи мртвило”
(ЛМ,П,359-160).
Луча је, дакле, она моћ пред којом је – како је то Кант утврдио у “Критика моћи суђења” (Kritik der Urteilkraft) – доказана немоћ самог мишљења, искуства, науке и метафизике!
(пред којом је и “најдубља наука без поретка”, ГВ,2292)
Друга верзија Прагреха и Луча микрокозма
Да најпре сагледамо другу – нехришћанску! ‒ верзију стварања човека и његовог Пада-прагреха.
Та, друга верзија Прагреха је истовремено и другачија ‒ нехришћанска (магијска, идеолошка) ‒ вера,
и другачије (паганско, чак дуалистичко) схватања Бога. Али у тој верзији библијско није само то другачије схватање Прагреха, човека и Бога, него је библијско и пророчко упозорење
да је Прагрех и почињен баш тим схватањем (том другом, паганском и магијском верзијом) Прагреха (дакле, и човека, вере, Бога!).
Зато ће душа (и у тој верзији једина бесмртна животна сила!), телесним (материјалним) боравком на (исто тако материјалној) Земљи, наставити живот и после смрти, и то
или у Паклу, или у Чистилишту, или у Рају,
већ према томе који је живот ‒ рајски у Рају, паклени у Паклу или Пургаторијуму, привременом Чистилишту ‒ предодређено добила (или, свеједно, заслужила)
својим односом према земаљским плодовима и, наравно, према клерикалној организацији званој „Црква“,
својим телесним земаљским животом на Земљи (од које је човек, у тој другој верзији, и створен и земаљски предодређен (Постање, 2,18 и 2,16-25!), па тако
има и да се врати на Земљу од које је „ и створен“, пошто је Бог пре стварања Адама ‒ самог Адама (не и жене, Еве) ‒ претдходно створио Земљу, као основни услов за појаву, живот и опстанак човека, наравно земаљског (а не као Лучу)!
Баш као и у филозофији историје, метафизичкој “теологији” Августина, тако да се та метафизичка традиција Евро-Запада, од Августина до Хајдегера, одржала предодређено већ самим “прагрешним” зачећем,
”прародитељским грехом” – којим је обесмишљено и само хришћанство! тако да се људско биће према свету и другим бићима у свету може, том предодређеношћу, понашати само прагрешно-грешно: лукаво, лажима, предрасудама, бежањем, агресијом, вољом за моћ и надмоћ знања, технике.
То су „егзистенцијалије“: бојазан, битије у свету, брига, разумевање, расположење, баченост (не Његошева у ЛМ, П, 1-30) него најздад „битије за смрт“.
Ту другу верзију ‒ паганску, магијску и дуалистичку! ‒ користиће најчувенији евро-западни, латински бискуп северно-афрички, хипонски, несретни Августин (354-430),
да ослоњен на ту верзију брани (“Божанска држава”, Civitas Dei) не само појам папизма као “крштене” Римске империје, него
и одрицање човекове слободе, појам предестинације човекове (да је човекова судбина Богом и пред Богом предодређена већ самим Адамовим Грехом, “прагрешним” рођењем човека, “грешно зачетог детета”).
Од Августина до Хајдегера одржала се евро-западна филозофија историје (и бића човека), евро-западна метафизичка традиција већ самим “прагрешним” зачећем,
”прародитељским грехом” ‒ којим је обесмишљено и само хришћанство! тако да се људско биће према свету и другим бићима у свету може, том предодређеношћу, понашати само прагрешно-грешно: лукаво, лажима, предрасудама, бежањем, агресијом, вољом за моћ и надмоћ знања, технике.
Тако метафизичка традиција Евро-Запада, чак и данас, у време Хајдегера, брани и евро-западну “хришћанску” филозофију “историјске нужности”, метафизичку филозофију историје (чак као “науке”!) – од Августина до Хегела, Маркса, Тојнбија, Фукујаме итд. ‒ филозофију (идеологију, науку Лукавог),
која и данас служи као идејни ослонац империјално-планетарној идеји цивилизације Евро-Запада!
Та (евро-западна, тобоже “хришћанска и библијска” ) вера у “историјску нужност” ‒ па и уз “Богом” већ унапред одређени! ‒ загробни живот умрлих не само да брани планетарно-империјалну идеју империје (у ЛМ, идеју Сатане, Александра Македонског, Јулија Цезара, Наполеон итд), него
и обесмишљује и негира не само тајну човекове, Богом дане слободе, него и тајну личности (Постање, 1,26-31), тајну историје (историјске заједнице), па и тајну исповести, покајања , Причешћа, Свете Литургије и, коначно,
свету тајну Васкресења.
********
Зато нама – и евентуалном екуменском, васељенском, саборном ‒ оживљавању вере тек предстоји задатак да другу верзију Пада и Прагреха коначно (поготово после холокауста Јевреја, па и нашег народа, и Руса, и Цигана) схватимо као пророчку библијску опомену и упозорење,
да бисмо коначно схватили и прихватили Прву (Постање 1, 26-31), верзију коју брани ‒ јесмо ли ми тога свесни?! ‒ сам Христос
те кад Достојевски (“Браћа Карамазови” Велики Инквизитор) пише, говори, с једне стране, о паду и пропасти човека, или, с друге стране, о спасењу и улози слободе у спасењу човека,
он (Достојевски) указује на душевну опасност управо те друге верзије,
по којој Инквизитор ‒ сасвим логично! ‒ тражи од Христа да не смета „Цркви“ ‒ Инквизицији (тј. да прва, Христова, не смета другој, Инквизиторовој верзији),
него да Христос човека напусти и препусти Инквизитору (клерикално маскираном а „лепом“ Антихристу), жрецу магије-метафизике која ‒ кроз читаву историју Европе, а посебно кроз читав Двадесети век! ‒ подрива и разара Цркву Христову!
********
И ту нема никакве слободе којом би биће, делима слободе, као личност, било упућено ка дарованом осећању смисла,
јер је биће ‒ самим рођењем и појавом у свету (самом “егзистенцијом”) ‒ већ предодрећено за неизлечиву бојазан из које ‒ логично! метафизички, самим мишљењем! ‒ следи смрт као једини смисао живота! Дакле, једном се живи, па удри бригу на весеље! Живи сада (у садашњици) као једином садржају. Не брини и не мисли на сутра, на смисао. Нек ти бригу разбије макар кућни љубимац, пас!
То је религија Евро-запада: Црква као брига за место у загробном животу а религија је зато припадност Цркви… у протестаната – усамљена лична молитва!
Ту је и уцена “Цркве” у ‒ бесмисленом! ‒ загробном животу (та визија загробног живота имала је одлучујућу улогу чак и у врхунској књижевности Евро-Запада, као и у драми-трагедији Хамлета)!
БИБЛИЈА = антропологија и грех “Прагрех”
Наследним грехом Запад негира слободу бића. Пошто је човек битно дефинисан осећањем а не знањем, (дефиницијом која је пад у метфизику), онда је Библија, као и поезија, основа и корен антропологије, тј. философије као антропологије, самоспознаје, диалог пред Богом и са својим искуством духовним.
Грех култа Змије. У време кад се веровало да је Земља мајка људи, а да је Змија Земљин мушки уд, фалос, фалус-лингам-обелиск, који оплођује и Мајку Земљу,
те је хармонија са земљом исто што и хармонија са Змијом, господарицом Земље! Божанством! разумљиво је и природно што је култ Змије (не сама Змија, него култ Змије, у магији обожавања Земље као “мајке”) лако изазвао невину Еву ‒ не сексуалним прохтевом ”женског” култа мушког уда, него ‒ њеном материнском жељом да рађа!
Зато Његош ‒ у ЛМ,VI,241‒260 ‒ пева о народу Адама и Еве, као о природној заблуди “невиних синова природе”!
Уосталом, до Другог светског рата су и у нашим крајевима жене ‒ жене у муслиманским као и хришћанским кућама ‒ поштовале и млеком храниле “кућну змију” као Божији благослов куће! Лично сам то видео, у лето 1934, у Тешњу, и запамтио (удовицу попадију) мајка Марту Миловановић из Тешња, која је ‒ иначе неписмена ‒ читаву Свету Литургију знала напамет!
Библија је умно чувство, осећање смисла, Дух, Ум смисла, служба смислу, једина могућа мисао Вечности, јер
само осећање смисла надживљава мене и одржава заједницу (морално-историјску а не земаљску, интересну, политичку, економску, класну итд).
Библија је Књига исповести, самоспознаје и морала, а морал је заједница смисла (и мог смисла!) који је изнад мене и мог времена.
Библија је позив у самоспознају и црквеност, у парохију Цркве, у хришћанско-платонску академију, у пријатељску заједницу диалога самоспознаје и смисла, у свест личности која превазилази мене, индивидуу-особу, мој микрокозмос,
јер је недоступна мом бићу-времену, искуству-мишљењу бића индивидуе (особе),
а служи смислу, моралној заједници која ‒ као историја! ‒ надживљава моју (интересну, времену, смртну) особу, грешно биће индивидуе-времена-смрти.
Advertisement
Историја и личност је моје (и сваког од нас) – не мишљење, него ‒ осећање (чувство) битија у Вечности (у надвремену)!
А у свету, у времену?
“Таштина над таштинама, све је таштина… што је било, то ће и бити… има ли што у свијету за шта би човјек рекао – то је ново?”,
говори нам старозаветна Књига Проповједникова.
А она је била позив и подршка Андрићу за сва његова велика дела, па и за разумевање Његошеве Луче!
Библија и козмологија
Библија није козмологија, прича о постанку, историји, суштини и судбини света, козмоса, јер приказивана као козмологија, Библија би била (а не може бити!) тумачена магијски, као Књига магије и метафизике,
а то би онда ‒ као у свим јересима (магијским идеологијама метафизике) ‒ значило да човек није биће (микрокозмос), него само Dasein, “ту-и-тада-битијe”, један момент “битија” козмоса,
као “битија” (das Sein) у којем би се не само човек, него и сам Бог појавио као један момент неке “целине козмоса”, “условљен и предодређен” законом (којим законом?!) козмоса, тј. својим (?) “временом, местом и положајем у козмосу”!
а да се онда тако, козмосом “условљен”, јавља чак и Богочовек, као врховни апсолутни ауторитет ‒ не вере, него ‒ метафизике (поистовећења битија са мишљењем! како “Божијим” тако и човековим!)!
Две приче: стварање човека или постанак човека
Па ипак су ‒ у Библији! у Књизи Постања! ‒ дате две, битно различите приче о стварању човека: једна библијска, друга козмологијска!
Прва је антрополошка (у Постање 1,26-31) па и теоантрполошка, богочовечанска (платонски хришћанска, евромедитеранска, трагедијска, мистеријска) литургијска,
јер и сам Христос ‒ кад говори о деци и о детињству (и чедности) човека, о суштини човека предодређеној стварањем! ‒ указује на прву, на своју, творачку варијанту,
да је створен по Христу Сину Божијем “по којем је створено све што је створено”( како се то каже и на крају другог члана Символа вере)!
Постање (1, 26-31) 26. Потом рече Бог: Да начинимо *човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити † господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи. 27. И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; *мушко и женско створи их. [*Мт 19, 4.] 28. И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи. 29. И још рече Бог: Ево, дао сам вам све биље што носи сјеме по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме; то ће вам бити за храну. 30. А свјему звјерињу земаљском и свјема птицама небеским и свјему што се миче на земљи и у чем има душа жива, дао сам сву траву да једу. И би тако. 31. Тада погледа Бог све што је створио, и гле, *добро бјеше веома. И би вече и би јутро, дан шести.
Пад човеков ће – у Његошевој поеми (литургијској, духовној) – бити приказан трагедијски као огрешење (у Луча микрокозма, у читава два певања, четвртом и петом) о ову, прву варијанту стварања човека,
То битно огрешење је о само божанско стварање људског бића,о саму , Богом створену природу људског духовног бића, луче микрокозмоса!
Друга варијанта приче
А друга варијанта, козмолошка, метафизичка, само је (природна, неизбежна) последица Заборава Прве (ЛМ, I, 51‒70), тако да ће своју, Богом створену природу ‒ саму (заборављену) духовност људску ‒ као и (заборављено) пристајање уз сатанску побуну против Бога и против те прве човекове, духовне природе човек схватити тек кад се ослободи мрачне владавине заборава (ЛМ,I,61—100 и V,81‒150)
и кад ‒ самоспознајом и покајањем (ЛМ,V,81-150) и Великим постом!) ‒ постане свестан битне духовности (Луче) свог бића (микрокозмоса),
те Лучом буде (литургијски) уздигнут (ЛМ,I, 101-350) у дух којим је човек, по свом изворном христоликом лику, подобан Богу-Тројици!
Знање добра и зла, два су различита појма и представе истог знања (искуства),
а знање – које није дух (осећање)! ‒ једнако је у души човека могуће и о злу и о добру, па да човек слободно – разумом, искуством, знањем ‒ бира чему ће да служи (или да глуми ту службу),
Професорка Соња Томовић Шундић представила књигу „Његош у ликовности“
којим искуством ће се послужити као слободним, изабраним пројектом свог (искреног покајничког или неискреног лицемерног, фарисејског) понашања
(“у корист Добра или у корист Зла”, присутних само као појмови у његовом искуству!)
Тако ‒ самим знањем, пуком интелигенцијом, лукавством! ‒ може човек да, фарисејски, глуми добро и кад је зао!
У томе и јест посебност Антихриста или Сатане!
Па зато Бог ‒ у Постање 2,15-17 ‒ упозорава људе да се, тражећи Добро, не ослањају на само знање које –о (одсутном) Добру ‒ има и (веома интелигентни) Сатана!
јер разум је само мишљење које може да буде мишљење само о искуству (Добра или Зла), само о сећању, а не о самом духу (осећању, присуству Добра)
Поновићемо: то знање није ни добро ни зло, него може да буде само сећање на добро и на зло, сећање које може да има и Сатана, па да тим сећањем препозна и истинско Добро или Зло у човеку, у поступцима или понашању невиног, а доброг људског бића!
А дух није сећање на дух, него је присутно, у души човека присутно добро и само добро!
Зато Добро не може (Зло може, али Добро не може) бити плод знања, те је ослонац на само знање могућ не само као огрешење, него и пропаст (као данас у Свету науке и технике, у свету “вере” сциентизма) од које може да нас спаси само Дух Свети, плод са Дрвета живота, осећања Добра и смисла, вера коју доноси Христос, Спаситељ (ЛМ,VI,251-280)!
Тако Луча микрокозма јасно разликује стварни човеков Пад и покајање (у певању четвртом Луче микрокозма) од наивног огрешења “невиних синова природе” ( ЛМ,VI,241—260)
Друга варијанта приче о стварању човека (три главе Књиге Постања, 2,7—4,2 ) много је опширнија, те (за разлику од Прве, у Постање 1, која има свега шест, и то завршних строфа прве главе), друга варијанта је изложена је у 45 (четрдесет и пет) строфа у главама Постање 2, Постање 3 и Постање 4.
- Човјек у рају. Божија заповијест. Стварање жене: брак.
7. А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста *човјек душа жива. [*1 Кор 15, 45.] 8. И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и ондје намјести човјека, којега створи. 9. И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лијепа за гледање и добра за јело, и дрво од *живота усред врта и дрво од знања добра и зла. [*1 Мој 3, 22; Отк 2, 7; 22, 2.] 10. А вода тецијаше из Едема натапајући врт, и оданде се дијељаше у четири ријеке. 11. Једној је име Фисон, она тече око цијеле земље Евилске, а ондје има злата, 12. И злато је оне земље врло добро; ондје има и бдела и драгога камена ониха. 13. А другој је ријеци име Геон, она тече око цијеле земље Хуске. 14. А трећој је ријеци име Хидекел, она тече к Асирској. А четврта је ријека Еуфрат. 15. И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува.16. И запријети Господ Бог човјеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту; 17. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, *умријећеш. [*1 Кор 15, 21; Рим 6, 23.] 18. И рече Господ Бог: Није добро да је човјек сам; да му начиним друга према њему. 19. Јер Господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу, онако да јој буде име; 20. И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему. 21. И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и мјесто попуни месом; 22. И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму. 23. А Адам рече: Сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека. 24. Зато ће *оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. [*Мт 19, 5; 1 Кор 6, 16; Еф 5, 31.] 25. А бјеху обоје голи, Адам и жена му, и не бјеше их срамота.
3. Први гријех, проклетство и пророштво о Сјемену женином (протојеванђеље).
1. Али *змија бјеше лукава мимо све звијери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? [*Отк 12, 9; 20, 2.] 2. А жена рече змији: Ми једемо рода са свакога дрвета у врту; 3. Само рода с онога *дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. [*1 Мој 2, 17.] 4. А змија рече жени: Нећете ви умријети; 5. Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло. 6. И жена, видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, *узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси. [*1 Тим 2, 14.] 7. Тада им се отворише очи, и видјеше да су *голи; па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче. [*1 Мој 2, 25.] 8. И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и *сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. [*Јер 23, 24; Пс 139, 7-10.] 9. А Господ Бог викну Адама и рече му: Гдје си? 10. А он рече: Чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих. 11. А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да нијеси јео с онога дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега? 12. А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох. 13. А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: *3мија ме превари, те једох. [*2 Кор 11, 3.] 14. Тада рече Господ Бог змији: Кад си то учинила, да си проклета мимо свако живинче и мимо све звијери пољске; на трбуху да се вучеш и *прах да једеш до својега вијека. [*Ис 65, 25.] 15. И још мећем непријатељство између тебе и жене и између сјемена *твојега и сјемена † њезина; **оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га у пету уједати. [*1 Јн 3, 8; † Гал 4, 4; **Рим 16, 20; Јев 2, 14; Отк 12, 7, 17.] 16. А жени рече: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити *господар. [*Еф 5, 22, 23, 24; 1 Тим 2, 11, 12.] 17. Па онда рече Адаму: Што си послушао жену и окусио с дрвета с којега сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, *земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека; [*1 Мој 8, 21, 22; Јов 31, 38, 39.] 18. Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; 19. *Са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити. [*Проп 12, 7; Пс 104, 29; 2 Сол 3, 10.] 20. И Адам надједе жени својој име Ева, зато што је она мати свјема живима. 21. И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих. 22. И рече Господ Бог: Ето, *човјек поста као један од нас знајући што је добро што ли зло; али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до вијека живи! [*1 Мој 3, 5.] 23. И Господ Бог изагна га из врта Едемскога да ради земљу, од које би узет; 24. И изагнав човјека, постави пред вртом Едемским херувима с пламенијем мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота.
4. Адамови синови. Каиново убиство брата својега. Њихови потомци.
1. Послије тога Адам позна Еву жену своју, а она затрудње и роди Каина, и рече: Добих човјека од Господа. 2. И роди опет брата његова Авеља. И Авељ поста пастир, а Каин ратар.
Дакле,
2,7…И сазда Бог човјека од праха земаљског и удахну у лице његово дах живота, те поста човјек душа жива
Управо тако представља Микеланђело “Стварање човека”, у Сикстинској капели, у Ватикану (али сликарски, “дах Божији” замењен је додиром руке, рука руци)! Дахом “Бога” постаје жив телесни облик који је пре тога својим рукама извајао од глине “Бог” вајар, јер
“адам” и значи баш то: земљанин, зем`љак,“од земље”
Ту нема ни говора о Тајни (ни литургијског осећања Тајне) Творца и људског бића створеног, као у Постање, 1,26, у благослову, у Светој тајни! “по лику и подобију” ‒ духовном лику и подобију! ‒ Бога, Свете Тројице!
(тако да ће скулптори романиике и готике, еврозападног, иконоборачког “хришћанства” ‒ уместо иконе, светлости лика ‒ обликовати скулптуре на црквама романике и готике: хуманистички, без лица и очију, без вере у животну тајну светлост душе).
У првој варијанти, људско биће је створен по лику и подобију Божијем а “из Ништа”, из небића, из стања у којем је битије, биће, постојеће само биће Бога-Творца,
а око Бића Бога-Творца је ‒ у монотеизму, у првој, изворној, мистеријској варијанти стварања човека ‒ само небиће, Ништа, тако да се све створено, тј. свако биће могло појавити само из Ништа,
а човек, тј. биће човека такође из Ништа, али уз то још и по лику и подобију бесмртног и беспочетног бића, Бића Творца.
Но у овој, другој варијанти је библијски забележено и једно (обичајно, нехришћанско, паганско) схватање “изворног Греха” човековог, као магија (живот као ‒ празноверна, утешна, а узалудна ‒ негација истине битија-бића!).
У тој магијској варијанти човек по својој створеној природи није ни боголик ни благословен, него адам, тј. земља (humus), земљан (humanus),
те је реч (тј. пуки појам) истовремено и “истина бића” (магијска формула метафизике “исто је мислити и бити”, а затим, “исто је мислити ‒ говорити-бити!)
тако да ће истину бића открити так “Други Адам”, Христос! Наиме, ова реч-појам “адам” није изведена из homo, hominis, него из humus, земља, humanus, зем`љак, земљан, извајан од земље која је ‒ већ створена! створена
као биће са потенцијом (моћи и могућности) да већ у њој буде и човек, облик материјалан, телесан од Земља, дакле, бездушан, јер његово биће-душа је Земља, а не сам он, у својој самоистоветности бића!
”Душа” Земље је, као и у магији, у пределима “источно од Раја”, само Змија, као Мефистове “змије-мајке” у Гетеовом “Фаусту”, или као Змија-лингам-фалос Земље, Змија која тако заводи и Еву.
Зато је разумљиво што ће се humanismus ‒ земљани, световни, евро-западни (иначе атеистички или чак анти-теистички ) став о човеку ‒ већ у 14. веку позивати, на Библију,
и то на ову другу ‒ да нагласимо: световну клерикалну, рабинску, козмолошку, грешну ‒ варијанту стварања човека! у бити “хуманистичку” (поистовећења човека са материјом хумуса, Земље)!
А то је данас већ свесно антитеистичко “тумачење”, козмолошко, натур-филозофско, метафизичко тумачење човека, (да је човек “од земље постао, у земљу да се и врати” ‒ а “тиме је завршена и судбина човека”!)
Advertisement
Друга варијанта стварања је, дакле, свесна библијска прича ‒ не о стварању човека, него – о заблуди (магије козмологије, ”заборава”) која је ‒ о стварању човека, о бићу, па и о самом Богу ‒ владала и у Вавилону, првобитном завичају Јудеја (праоца Авраама),
и у Египту (до времена Мојсија и Изласка – Песаха, Пасхе ‒ Јудеја из Египта), дакле, у паганству, у простом страху (нагону) невиног човека за сопствени живот, па и за живот рода!
То је, дакле,прича (историја) о телесном, световном ‒ а невином! ‒ човеку (ЛМ, VI,241-260)
о грешном схватању људског бића и стварања човека и о наивном схватању Прагреха, дакле,
о схватању по којем је Прагрех већ само веровање – не библијско, него ‒ магијско, козмолошко, световно, а Библија га само бележи као историју човекових заблуда, па и грешних веровања.
Тај Прагрех је зато, у другој (грешној!) варијанти, описан много дуже (у више строфа), него стварање у изворној, првој варијанти (Постање 1,26-31)
********
Постање 2,18: И рече Господ Бог: ”Није добро да човек буде сам…
Постање 2,21: И наведе Господ Бог дубок сан на човјека, и он заспа, те узе Бог једно од ребара његових…
Постање 2,22…И од ребра, које узе Адаму, створи Бог жену и доведе је Адаму
(Дакле, усамљен – и пре Прагреха?! створен усамљен?! аутентично хришћанско тумачење одбацује овај став, јер тај став значи – да човек, Божији створ, живот свој већ почиње несретан! као да је ту несрећу створио, и не знајући, већ сам Бог! па да се исправи и покаје сам Бог – накнадно ствара из Адамовог тела и Еву да адам (човек-зем`љак) “ не буде сам”.
А створиће је пошто земљака-адама, хумануса, успава као на операцији, анестезијом, да му онда узме ребро и од тога ребра начини жену, Еву
(која ће ‒ по рабинско-клерикалном култу ‒ бити несклона или неспособна да се одупре Змији, Лилиту, Сатани, него ће, напротив, у женком култу мушког уда обожавати Змију као лингам, фалус-фалос, као творачку силу живота и плодности, не само Земљине, него и женине!)
Па ће Адам ‒ тек кад се пробуди! ‒ “познати” своју жену (па би и Прагрех требало да буде само његов! па чак и Божији! А “познати” жену значи и облежати и оплодити жену)!
Жена, дакле –у овој, другоја варијанти! ‒ неће бити у достојанству и слободи бића-по-себи, него ‒ телесно, по адаму ‒ орган земљака-адама!
орган којим ће, као својим инструментом, управљати адам! па би тако, ‒ логично, по овој козмолошкој варијанти стварања човека! ‒ требало да и Прагрех буде само Адамов! чак и Божији! чак да тек Прагрехом, и то уз помоћ самог Бога, адам ‒ Зем`љанин постане Адам-личност!
Уосталом, тако метафизика и њена “теологија” тумаче и данас човека и Личност козмолошки (магијски, метафизички): просторно и временски као човеково Da-sein, козмичко место и време, (Шелеров-Хајдегеров!) “Положај човека у козмосу” (у битију као козмосу!).
Нису у томе стварању створени истовремено и мушко и женско, нису благословени да се плоде и да овладају над свим на Земљи (па и над свим што гмиже, и над Змијом која ће зато бити јача од човека, те ће га ‒ неразумљиво, судбински, козмолошки! ‒ сам Бог, стварањем увести у Прагрех, Први, “прародитељски” грех, који ће – на Евро-Западу од “блаженог” Августина до данас! ‒ остати несхваћен, магијски, нехришћански “тумачен”!
И сама Луча микрокозма јасно показује да се битно раликују две варијанте приче о стварању човека,
те да се Православље (Седам сабора о личности Христовој ‒ и човековој!) битно разликује од евро-западног козмолошког-метафизичког ‒ схватања које почиње већ са “блаженим” Августином,
јер седмосаборна вера, Православље, позива на варијанту прву, на коју указује, као што ћемо видети, сам Христос.
********
Тајна Библије (и пророка!) ‒ према томе и тајна Луче микрокозмаза, за нас одлучујућа ‒ избија већ у првој глави Прве књиге Мојсијеве (“Постање”!):
Откуда ‒ откуда у Светом Писму! ‒ две различите и међусобно супротне верзије библијске приче о стварању (и прагреху) човека? (А то значи и о Богу Творцу и о настанку, пореклу и природи човека!).
Уз то иде питање:
Како је могуће и чему то служи да верзија из Постања 1,26-31 ‒ која је настала касније! ‒ буде (хронолошки!) смештена на сам почетак ?
Очигледно је овде одбачено схватање историје као хронологије, одбачено (као грешно!) схватање по којем би на то прво место (као почетак) морала ‒ хронолошки ‒ да буде смештена верзија козмолошка (о адаму, “земљаном” човеку, из (Постање, гл. 2,3 и 4), настала раније, најраније!
Како је и зашто каснија верзија (теолошко-антрополошка, о “Божијем човеку”) сврстана у ранију (да она буде Постање, глава 1)?
Свакако зато што је то било потребно једном другачијем –библијском, дубљем ‒ схватању двеју тајни, које су биле и остале две главне теме читаве Библије: тајна личности и тајна историје!
Тајна личности је тајна односа човека, бића микрокозмоса
‒ према Богу, према макрокозмосу и према самом себи, микрокозмосу,
а тајна историје је тајна односа смртног човека према будућности, дакле, према времену, према смртности, пролазности сваког бића сем Божијег!
То је важно зато што, по правилу, истина о човеку мора од почетка до краја да остане логички верна оној верзији која је у Библији смештена као прва!
јер та прва је реч самог Бога, као што је у Новом завету (Јован 1,1-3) “у почетку (већ у самом почетку!) бјеше Логос”, који је Бог и реч Божија!
Старија (из Постање, главе 2,3,4) је козмолошко-паганска, пророчки оцењена као грешна верзија, па ће зато у Библији (у којој, у каквој новијој Библији?!) морати да уступи своје (прво) место каснијој, накнадно записаној (Постање,1,26-31) која ипак мора да буде прва,
јер реч Божија је једина која одређује битну природу људског бића!
А зашто су историја и личност тајне? Па зато што су непознати и неспознативи
и Бог према коме свој однос настоји да одреди личност
и време (будућност) према којима свој однос настоји да одреди историја, тј. историјска свест, личност у историји, у историјској зајдници!
У тој несазнативости мисао (теологија, метафизика, “филозофија историје”) не помаже, јер ни о Богу ни о будућности (која је једини могући континуитет историјске заједнице) није могуће никакво искуство,
па, према томе, ни мисао (јер она је могућа само као мисао човека о искуству, сопственом или преносивом, саопштивом људском)!….
И шта нам онда остаје? – само осећање (чувство, осећање смисла), тј. Софиа, умно чувство вере, наде, љубави над којим ‒ опет! ‒ мисао, разум и слобода немају никакве власти, па се зато Његош ‒ пошто је указао на немоћ и “будалаштину” филозофије пред тајнама историје и личности (ЛМ,П,61-70 и 151-168) ‒ позива на моћ поезије, тј. осећања, умног чувства:
Свемогући светом тајном шапти
Само души пламена поете
………………………………
Званије је свештено поете,
Глас је његов неба влијаније (ЛМ,П,169-180)
да кроз поету –као и кроз пророке старозаветене ‒ говори сам Дух Свети, тј. моћ ума да види (чулом, чувствује), а не да тек мисли! Осећање (ум чувства, чула, визије) је, дакле, тајна као што су то и личност, и историја, тако да је само у тајни осећања (у духовном, мистеријском, маштовном чувству ума личности) могућ сусрет са тајнама историје и личности!
Историја и Бог су тајна управо као и сама личност (Луча) човекова!
********
Ту замену места (двеју верзија о стварању човека), то “уступање првенства” верзији у којој је човек (Постање 1, 26-31) створен као тајна, тј. по лику и подобију (у хармонији) са Тајном Бога Тројице, могуће је објаснити само новом (грчком) редакцијом Библије ‒ Библијом Седамдесеторице (Септанта, Септуагинта).
Библија Седамдесеторице (заправо 72) је настала у Александрији, у време хеленистичког Египта, у време –хеленистичког! ‒ фараона Птолемеја Филаделфа (год. 283
‒246 пре Христа).
Тај превод Библије ‒ са јеврејског на грчки, а при поштовању (тада већ и јеврејског) језика платонизма! ‒ најдрагоцеије је благо Александријске бибилотеке!
Сами александријски Јевреји су ‒ у хеленистичкој Александрији (у културном центру тада хеленистичког Медитерана и света)! ‒ говорили, наравно, грчки, а били дубоко (већ дубље и од самих Хелена-Јелина-Грка!) упознати са културом грчком, срођени нарочито с платонизмом и платонским грчким искуством трагедијским!
Али су у томе свом хеленизму (у тада хеленистичкој Александрији и Египту) отишли тако далеко, да су, говорећи грчки, заборавили свој језик, језик јеврејски, јудејски, библијски! Тако да Свету књигу ‒ Библију…своју Библију!
‒ нису могли ни да читају.
Зато су “Седамдесеторица” (учених александријских Јевреја) Стари завет превели са јеврејског на грчки у време кад су александријски Јевреји (блиски Седамдесеторици) Богу се молили и своју Библију (Стари завет) могли да разумеју –само на грчком!
Тај превод је слављен као Нова Пасха, Нови (наравно, духовни, мистеријски) “Излазак из Египта”.
Али
у томе преводу су Седамдесеторица ‒ као што ће то три века касније учинити и апостол Павле у Атини (Дела апостолска 17,22-34) ‒ првенство дали платонском схватању бића човека и бића Бога и првенство дати томе схватању (јер је оно у доба хеленизма било и јеврејско!) и ставити га у прву главу (у Постање 1,26-31),
а старо ‒ вавилонско, као и египатско, “човек-земља-козмос” ‒ стављено је, после нове Прве, у други план (дакле, као Постање, главе 2,3,4) и то, као библијско пророчко сведочење о прагрешном (вавилонском и египатском) схватању Бога и стварања човека, дакле,
о Греху од којег су (“из Вавилона са праоцем Авраамом из Египта са пророком Мојсијем) побегли и тако се ‒ том Пасхом (Изласком) ‒ спасавали!
Тако ће Библија Седамдесеторице бити значајна основа и корен Александријске теолошке школе која ће пуна четири века после Христа бити не само најзначајније, него и једино средиште саборне хришћанско-платонске мисли читавог Медитерана (наравно, и читавог тада познатог света).
Хришћанство ће се се тако – нарочито у Александрији ‒ потврдити као Сагласност и хармонија Старог и Новог завета, као синтеза двеју најзначајнијих култура света.
Јеврејске у њеном схватању нације као Изабране заједнице у коју, дакле, само Богом дану заједницу усамљена људска бића може да сабира само Господ Логос),
и грчке у њеном схватању личности као трохипостазног људског бића, једине сродности и хармоније човека са Богом“!
А то је грчко-јудејска синтеза (Небеско царство) у свету земаљског царства Римске империје.
Та синтеза се показала као реалност једино у хармонији божанске и човечанске природе у личности, изнад свега и пре свега у личности Христа. А то је и тема првих двају светих васељенских сабора Цркве чије стварно духовно средиште је у прва четири века била Александрија!
Да бисми схватили ту синтезу, тајну историје и личности (највећу тајну, тајну човека, изабрану твар Творчеву, ЛМ,П,131-145), морамо поћи од раскршћа платонске антрпологије (о човеку као тро-хипостазном бићу) и старозаветних прорка.
И на значај платонске антропологије (учења о тро-хипостазној природи људског бића)… па открили платонску хармонију у хармонији (грчкој хармонији”) Старог и Новог завета, Бога и човека, у Христу! И открили да је друга варијанта стварања – Грех!
Та хармонија је личност, сагласност божанске и човечанске земаљске природе у човеку – личности” као и у Постање (1, 26-31).
Нацију не тумаче језиком, него вером ближњих, блискост вером могућом само у човеку који је верник искуством личности! (Зато без личности нема ни нације, јер нема ни вере без личности коју зна платонизам),
нација није сам језик! (Завет-Срби-Блискост), нација је заједница морална, а по томе верска (заклетва, завет!) верска, а не политичка, језичка, интересна!
Превод Библије на грчки за њих је – Пасха… не бегство, излаз из Египта, него повратак у Израел вером која је завет. Израел је храм нације, само символ Царства небеског!
Језик је територијални знак, конвенција (као и појмови-речи), а нација је вера!
Завет је суштина српске историје, примљена од исихаста, платонизам, Призрен.
Вера је морал, а нација је морална заједница, категорички императив.
Говорили грчки (па шпански, немачки, руски, српски, турски), а при томе нација били – не по језику, него – по вери, побожности јудејској! Јевреји у Шпанији ‒ Сефарди и ашкенази ‒ језик ладино.
Прагрех и метафизика
Сатана – Ђаво, у ЛМ, хоће да измени Богом створену микрокозмос природу: да је претвори у магијску фантазију, у једно целовите “Бића” козмоса, а да тиме укине бића-микрокозмосе (ЛМ,4,11-170).
Несхватање бића (Платона, три хипостазе) човека, немогућност самоспознаје, дакле и покајања и вере и спасења, заједнице, историје, личности (прагреха сујете, проклетства, усамљености бића).
Лице смртно на земљи човјека прилично ће бити ангелскоме, само теке, једну искру малу вдохнут ћу му небеске љубави у његовом земноме плођењу да му тужну и кукавну судбу
колико год она ублажава,
јер он ипак, ако и забуњен,
свеђер умно остаје створење
и цар земље, иако у робству
Човјек воље остаје слободне
Ка сви други (!)бесмртии духови:
Његова ће душевна таблица
С обје стране бити начертана
Са два сасвијем противна закона (ЛМ,VI,81-95)
Па како онда Његош приказује и објашњава и ‒ за Владику несумњиви! ‒ људски Прагрех-Пад, суштину греха као отпадништва од вере?! ‒ “Човек ће” – пошто је и уман (зна и разликује оба закона) и слободан ‒ ради самоспознаје! (с обзиром на то да је створен сличан Богу!) ‒ “моћи увек да у самом себи” разликује та два закона”,
Закон Добра (духовност, боголикост човекову) и Зла ( нагон, страст)
како их човек разликује у покајању, у заједници са Богом ( а не у гордој, сујетној заједници са Сатаном),
али ће увек “носити у себи” и искуство (не осећање, него само сећање на то осећање) оног савеза са Сатаном (сећање на своју ”Злобу, завист, адско наследије” (ЛМ,П,81-90),
па ће олако падати у страст, сатанско (магијско-метафизичко) тумачење (!) и схватање битија као неизбежне грешности! ( ЛМ.VI,96-110),
тако да Прагрех-Пад није судбински, почињен од праотаца па нама дат у наседство, да ми искајавамо њихов грех, него
тај грех човеков није Прагрех схваћен као грех предака у њему, потомку, него ‒ као и у предака! ‒ могућ само и тек као његов лични, грех његове одлуке, слободе), дакле,
Прагрех по томе што је он – као и преци ‒ по његовој Богом датој (као и прецима Богом датој) ‒ природи,
исти као и у предака,
али не њихов предачки Грех у њему, наслеђен, као у Августина ( у другој верзији прагреха), него
само његов лични, а ‒ током читаве историје човекове ‒ Лични грех, суштински исти као и грех праотаца, јер су већ и они личност, створени као личност, као што ће бити и они (ми) потомци!
прагрешан само по томе што је, као и у прецима, лични… сам је одлучио, као што сваки човек као и преци, сам одлучује, а “извлачи се на претке”, па очекује – како га инквизиторски клерикалци (кад га они “чисте од греха”!) уверавају! да ће му Бог опростити и очистити га, смирити и усрећити и без покајања, без диалога са жртвом тога греха!
(довољна је и “једина ефикасна ‒ исповест “попу” који своју клериалну организацију, световну установу и себе, професионалног исповедника, већ вековима приказује ‒ као “Цркву, свету тајну”!)
Августинов и метафизички схваћен Прагрех је просто из инквизиторско-клерикалног несхватања слободе, ИЗВОРНЕ, Богом дане слободе сваком људском бићу! па грех прародитеља не може бити и наш генски грех!
него ће се ‒ не враћати, него ‒ појављивати у сваком појединцу само ако он то хоће! као што ће од греха ‒ лично почињеног (као грех личности, а не предака!) ‒ моћи да се – покајањем,освешћивањем, литургијски! ‒ лично и ослободи, спаси,
што је – не тек омогућено, него ‒ коначно откривено појавом Христа и – своје личности као христоликости, изворне (Постање 1, 26) боголикости!
Прагрех, дакле, није неизбежна судбина над којом човек –ни после Христа! ‒ не би имао никакву (хришћанску, литургијску, покајничку, чистилишну, православну) моћ!
(мада тзв. филозофија егзистенције тумачи ангст-бојазан као и грех – самим бићем човека, дакле, судбински , чиме хришћанство приказује као сувишно и узалудно!).
Извор: Сродство по избору
