Пише: Жарко Марковић
Средином децембра 2016. године тадашњи (а и садашњи) предсједник Републике Српске Милорад Додик објелоданио је да је добио позив да присуствује инаугурацији новоизабраног америчког предсједника Доналда Трампа. Било је то мјесец и кусур дана након што је Трамп изабран за 45. америчког предсједника и у моментима када је цијела планета била у неизвјесности не знајући шта може да очекује од „контроверзног бизнисмена“ који се нашао на челу највеће свјетске силе.
Уочи тих америчких избора заједница Срба у САД је подржала Трампа, а то су чинили и поједини српски политичари, па је позив на инаугурацију био финале цијеле приче. Међутим, у данима који су услиједили, медији су, забављајући се том информацијом, открили да није ријеч о званичном позиву, него да је у питању један од бројних неформалних скупова који организују различите организације у Вашингтону поводом инаугурације. Ипак, Додик није одустајао од првобитно пласираног става, а 20. јануар, дан инаугурације се приближавао. Његов пут у Вашингтон, међутим, заустављен је само три дана прије тог датума када су амерички званичници саопштили да су Додику уведене санкције због „ометања провођења Дејтонског споразума“. Предсједник Српске завршио је тада на такозваној црној листи, што је аутоматски значило да је спријечен да путује у САД било којим поводом. Додик је то тада назвао „осветом одлазеће демократске администрације“.
Осам година касније Додик се и даље налази на тој црној листи. У међувремену је Трамп одрадио први мандат, па изгубио изборе на којима се у Бијелу кућу вратила „демократска администрација“, а затим поново побиједио, у новембру прошле године, убједљиво оставивши иза себе Камалу Харис. За то вријеме, осим Додика, на злогласној црној листи коју креира ОФАЦ, канцеларија у оквиру Министарства финансија САД, нашло се готово комплетно политичко руководство Републике Српске, поједини министри, па чак и појединци из бирократских структура попут генералног секретара Кабинета предсједника Републике Српске. Санкције званичницима у Бањалуци отежали су њихов свакодневни живот, а озбиљније посљедице по цијело друштво у Српској наступиле су када су се на црној листи нашле и поједине компаније које су запошљавале на стотине радника. „Гријех“ тих компанија био је што су, бар су тако Американци процијенили, у тијесним везама са Додиком и његовом породицом. Те компаније су, након што су банке одбиле да сарађују са њима, биле принуђене да зауставе пословање и прогласе ликвидацију или стечај, због чега је огроман број њихових радника практично завршио на улици.
Иако нико од српских званичника у региону то отворено не говори, из њихових изјава, још од Трампове побједе, могло се наслутити да су очекивања од нове америчке власти данас много већа него прије осам година. Када је конкретно Република Српска у питању, та очекивања не тичу се само санкција, али и по том питању постоје одређена надања.
„Нас занима да санкције буду скинуте људима. Са фирмама је готово, оне су угашене. Имамо информације да ће у том ођељењу које се бави санкцијама сви бити промијењени“, изјавио је Милорад Додик почетком године за бањалучке медије.
И други познаваоци прилика тврдили су претходних седмица да ће Трамп сигурно скинути санкције појединцима из Републике Српске не подастирући за то никакве конкретне доказе.
Санкције су, међутим, тек један „пар опанака“ у причи о очекивањима од Трампа. Друге ријечи Милорада Додика откривају о чему се ради. „Наш је циљ неутрална позиција Америке. Они су до сада били једнострани и чинили су све да сруше Дејтонски споразум. Када то видимо, ми немамо ниједан разлог да га бранимо. Очекујем да Американци кажу да препуштају људима у БиХ да одлуче о судбини земље, а ми знамо шта ћемо одлучити“, рекао је Додик апострофирајући да је и он лично утицао на Србе у САД да гласају за Трампа.
Никола Танасић: Нови „Чувари галаксије“ – ламент над смрћу Американе
Те су ријечи изазвале зебњу у другом дијелу БиХ, нарочито у Сарајеву. Бошњачки политичари, и три деценије након завршетка ратних сукоба, и даље се чврсто ослањају на страни фактор, очекујући и призивајући међународни интервенционизам. Није тај њихов став неутемељен, имајући у виду да су се разни амбасадори, а прије свих, амерички, протеклих година, интензивно мијешали у унутрашња питања БиХ. Бањалука данас заступа став који отприлике гласи: не треба нам никаква помоћ од Американаца, само не желимо да се мијешају.
Темељ за такав став је први Трампов мандат када је амерички интервенционизам у БиХ био сведен на најмању могућу мјеру. Занимљиво је да сарајевски политичари прилично тихо дочекују 20. јануар и званично не износе очекивања од Трампа, али баш то ћутање доказ је, тврде у Бањалуци, зебње коју имају од његовог новог мандата.
Постоји и трећа школа мишљења која заступа став да ни једна ни друга страна не треба нити да превише очекују, нити да исувише много стрепе од промјена у Вашингтону. Потврду таквог става виде у актуелном тренутку америчке спољне политике која је око бацила на Канаду и Гренланд. Када се на то додају ратови у Украјини и појасу Газе, БиХ заиста, из вашингтонског угла, изгледа небитна.
Извор: П- Портал
