У Бранковини и Ваљеву свечано обележена 30. годишњица смрти велике песникиње Десанке Максимовић. При самом крају и пројекат дигитализације њених целокупних дела
Ваљево – Поменом пред хумком у порти Цркве Светих арханђела у Бранковини и свечаном академијом под називом „Обећала си да ћеш бити вечна”, Задужбина „Десанка Максимовић”, Град Ваљево, Матична библиотека „Љубомир Ненадовић” Ваљево и Ваљевска гимназија обележили су у суботу у Ваљевској гимназији 30. годишњицу смрти велике песникиње Десанке Максимовић.
– Десанка Максимовић је својом поезијом и идеалима доброте и лепоте обележила 20. столеће и стваралачки га испунила. Матица српска је поносна што је Десанка Максимовић била њен члан, што је сарађивала са Летописом Матице српске од 1925. године, што је више својих књига, а међу њима и најзначајнију „Тражим помиловање” објавила управо у Матици Српској 1964. године – истакао је проф. др Јован Делић, дописни члан САНУ и потпредседник Матице српске, поздрављајући присутне на академији у име Матице српске. Он је подсетио да је Десанка Максимовић једина међу свим песницима уопште која је два пута понела „Змајеву награду” Матице српске, први пут за збирку „Мирис земље” 1955. године, а други пут за књигу „Немам више времена” 1973. године.
Песникињин патриотизам просијава из бриге за реч, за језик, за културу, за памћење историје и митологије, навео је Делић у беседи „Памћење поезије као културни патриотизам Десанке Максимовић”.
– Песникиња се враћа до у корен српског памћења и вере до почетка српске самосвести и облачења у Христа, до првих светитеља и великих писаца. Шта је онда њено родољубље него памћење – сећање на почетке своје државе, цркве и народа, и свога првога свеца који је у Богородичином крилу, на Атосу, савио за нас гнездо на векове векова; који је вратио свој дуг и своју љубав родитељима, браћи, народу, цркви и држави, увео нас у историју и дао нам статус Христовог и историјског народа. Сава Немањић је и у поезији Васка Попе, и у поезији Десанке Максимовић, први и главни културни јунак српског народа и његове целокупне историје – беседио је професор Делић.
Српска култура нема већу песникињу, жену која је била и песник и мудрац и одјек дугог времена пуног прелома и ратова, идеолошких сукоба, јер када живите 94 године у 20. веку морате осетити све турбуленције, истакла је у својој беседи др Светлана Шеатовић, управница Задужбине „Десанка Максимовић” и научни саветник у Институту за књижевност и уметност у Београду.
– После 30 година од смрти можемо видети да је дело Десанке Максимовић подједнако живо као и онда када је она била међу нама. Она је имала ту срећу да живи 94, 95 година, да су то била различита времена, друштвеног, политичког и културног карактера, колико је тада била жива, жива је и сада, чини се и више него што је то пре било… – поручила је др Светлана Шеатовић. Дело Десанке Максимовић није само дело највеће српске песникиње 20. века, у то нема сумње, него је пре свега реч о песникињи народа, најширих народних маса, не само уметничког карактера, него једна врста фигуре националног поноса, додала је она и подсетила на речи академика Матије Бећковића из фебруара 1993. на испраћају Десанке Максимовић на Новом гробљу: „У овој земљи, у којој је мука бити човек један дан, она је била 95 година”.
Светлана Шеатовић је навела да је годишњица смрти велике песникиње уједно и годишњица иницијативе за оснивање ове задужбине.
– За 30 година задужбина је објавила 110 публикација, зборника научних радова о делу Десанке Максимовић, добитницима награде „Десанка Максимовић”, чак 38 књига у едицији „Десанкини мајски разговори”, 27 књига изабраних песама добитника награде, четири библиографије, низ издања поезије Десанке Максимовић, критичко издање збирке „Тражим помиловање” 2005. године – истакла је Шеатовићева, додавши да је највећи подухват било објављивање „Целокупних дела Десанке Максимовић” у 12 томова, са „Службеним гласником” 2012. године. Исте године, додала је она, породица је поклонила задужбини све рукописе које су поседовали – преписке, дописнице, разгледнице и потом је задужбина приступила дигитализацији рукописне грађе, а сада је при самом крају и дигитализација „Целокупних дела Десанке Максимовић”, па ће по том аспекту задужбина остварити јединствен културни подухват, сва Десанкина дела ће бити јавно доступна путем интернета.
Извор: Слободан Ћирић/politika.rs
