Пише: Желидраг Никчевић
Прије тачно 121 године рођен је Николај Островски, аутор великог романа „Како се калио челик“. Неке цитате људи мојих година можда и памте („Живот је човјеку дат само једном, и он га мора живјети тако да му не буде болно због бесциљно проживљених година“), али садржај књиге скоро сви су „срећно“ заборавили.
Тачније речено, наша позападњачена културна и остала политика потрудила се да српског читаоца пригодно „естетизује“, да му у главу утуви све могуће и немогуће дивоте „модернизма“, па онда све могуће и немогуће перверзије „постмодернизма“, а тамо нека совјетска књижевност – па кога то још, побогу, може да занима? Шта ту уопште има да се прочита, чему да се научи?
Желидраг Никчевић: „Kад ми на ум пане да је данас троичиндан…“
Па ако вам је већ компликована Булгаковљева „Бела гарда“, а тамо је све речено, да се бар на тренутак присјетимо Островског – биће јасније како је и зашто настала ова данашња околоукрајинска геополитичка каша, кад се више не разликује добро од зла, ни узрок од последице. Кад већина мудрих аналитичара није у стању да препозна ни оне елементарне, најочитије и најзлокобније историјске аналогије.
Главни лик романа, Павле Корчагин (родом из украјинског градића Шепетовке), почетком 20. вијека, у саставу Велике руске Црвене армије, бори се против петљуроваца (читај: украјинских нациста) – „задушившими край жовтоблакитниками“.
Кад Петљура лично обилази Шепетовку, коју су црвени привремено напустили („на глави му је заштитна `керенка`, на њој кокарда са емајлираним трозупцем“), његови људи који су ушли прије њега „доносе и подижу заставу: жуту са плавом“ (којој мобилисани морају да се закуну на вјерност), оркестар свира „Ще не вмерла Украина“, а војници урлају „Слава! Слава!“.
Петљуровци спроводе погроме, туку и убијају мушкарце и силују жене (касније ће њихов посао наставити пољски националисти, они су силовали и убили дјевојку Павла Корчагина).
Осим тога, у сукобу активно учествују инострани окупатори (упоредите са данашњим страним плаћеницима који се боре за украјинске оружане снаге).
Све, али баш све се трагично римује са данашњим украјинским околностима.
И још да напоменем: „Како се калио челик“ је аутобиографски роман; не садржи ништа из прста исисано, ништа агитпроповско. Они који се потруде да га прочитају неће имати ни једно једино питање о томе зашто, у коју сврху или да ли је фер што руски младићи данас иду у завичај Николаја Островског, с оружјем у рукама.
Николај Островски (и његов Павка Корчагин) урадили су потпуно исту ствар.
Извор: Искра
