Пише: Желидраг Никчевић
За Србе у Црној Гори – веома важно, принципијелно и корисно разликовање. Држава – то уопште није исто што и Отаџбина!
Отаџбина је категорија вишег и комплекснијег нивоа, феномен интегрални, духовни, метафизички, а држава је рутинска конструкција која настаје и нестаје у одређеним историјским периодима. (Чак и потписник ових редова стигао је да поживи у четири такве административне конструкције!)
Држави, наравно, припада дисциплина – уредно испуњавање грађанских обавеза. Али љубав – она припада Отаџбини. Сјећање на претке, безгранична оданост, вјерност, најдубље емоције – све то припада Отаџбини, док је у односу према држави основни параметар служба, служење.
А патриотизам, на који нас овдашњи хистерични агенти и чиновници свакодневно упућују, прије и више од свега јесте – љубав. Александар Сергејевич, рецимо, пјева о љубави према отаџбинским гробовима. Они су, каже, наша животворна светиња. Земља би без њих била мртва, бездушна, као олтар без божанства, као бесплодна пустиња.
Његош то исто каже поводом хероја тополскога, бесмртнога, коме „све препоне на пут бјеху“ али који „к циљу доспје великоме“. Како? Па ево како: „диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души“.
Веза између Отаџбине и државе није увијек самоочевидна и непрекидна. Постоје, наравно, случајеви кад одређени историјски субјект посједује државност, какву-такву, и притом не настоји да себе раздваја од Отаџбине, кад упркос свему како-тако испуњава њену завјетну суштину (то је, рецимо, руски случај, па и амерички).
Постоје, међутим, и случајеви кад су вјера, култура, језик, душа и срце земље – кад је све оно што се односи на Отаџбину једно, а држава, као да је долетјела из пустог, леденог космоса, нешто сасвим друго. Човјек припада једној Отаџбини, а живи у другој држави, која му административно укида прошлост, ограничава духовне хоризонте и никакве старинске завјете не признаје.
Држава, дакле, ступа у отворени конфликт са Отаџбином.
Тако настају полусектанске државне творевине, одвојене од органске везе са земљом, вјером, културом и језиком. И гле, једна баш таква од нас захтијева не само службу, него и љубав. Што би рекао ловћенски тајновидац: Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише…
Извор: Искра
