Током три претходне године, рекло би се да се од августа 2020. до данас није стабилизовала ни једна власт. Промијењене су двије владе, а трећа је на помолу. Kао да не постоји јасна оријентација политике која је замијенила Ђукановића. Неколико политичких карата је измијешано…
Али поред и послије свега тога, усред свих тих грних мјешавина, може се препознати јасна константа. Она се зове – Здравко Kривокапић. Човјек који се ставио на чело народног покрета онда када народ није вјеровао дотадашњим лидерима опозиције. И који је, самим тим, извојевао историјску побједу. Цијелој оној литијској енергији требала је и симболички и технички (административно) јасна персонализација. И десила се – кроз Здравка.
Даље, Здравкова политички слаба Влада, која, рекло би се, није далеко добацила, ипак је изродила неке принципе који, до данас, показују одлучујућу виталност. Један је – „сада и одмах“ помоћи народу. Други је – имати позитиван однос према Цркви и традицији. Трећи – односити се безинтересно према политичкој моћи која те је допала.
Тим принципима су грађани указивали прогресивно повјерење кроз локалне изборе током 2021. и 2022., а потом ево и на овим предсједничким изборима.
Оно што је на почетку оличавао Здравко Kривокапић, сада је изражено у личностима Јакова Милатовића и Милојка Спајића, лидера Европе сад. То су политички фактори трећег пута. Они који не представљају ни ДПС олигархију, ни вишедеценијску губитничку опозицију. У том смислу, могло би се рећи, да од августа 2020. Црном Гором ипак влада Здравкова влада(вина). Непрекидно, напредно и перспективно.
Милија Тодоровић
