Тужно је било све оно прексиноћ. Омлитављели, препарирани вук у емисији коју власници Вијести користе као идеолошко чистилиште, односно ”кајалиште”. А зове се знаковито – Начисто. Уживо смо гледали како се обурдава једна личност по свим кључним особинама по којим је желио да буде памћен. Мучно за гледање свима, ма са које идеолошке стране долазили. На ред конфузије, такозваних корисних корисних нејасноћа, иде ред одрицања, па неког смушеног кајања… све док милосрдни водитељ не каже – доста је! Изгледа да је на моменте и њему било превише дегутантно, па је госта-покајника морао обуздавати на смисленој граници ламента, да би барем неком изгледало колико толико увјерљиво.
Како рационализовати онај више карактерни, а мање политички суноврат? Једино што би у овом случају било оправдано посумњати јесте да Мандић покушава да направи корак ка, до јуче незамисливом чину – сарадњи са ДПС. За разлику од њега, државотворци ветерани, они који су се пресвукли давне 1997, стоје на свом мјесту и мирно, предаторски чекају. Да партнер са српске деснице окаје гријехе, безубо и спуштеног гарда проговори све оно због чега је он исти ”сабљом” сјекао све оне силне колаборанте, издајнике, велеиздајнике… Ето горке пилуле судбине, све је то прошао да би на крају остао управо с њима. Знате ону сцену из филмова кад свјеже лијечени алкохоличар долази у групу оних са сличним проблемом, па свој пут одвикавања почиње изјавом: Да, ја сам алкохоличар! Мислим да је, намон емисије, свако у стању да направи аналогију са овим, Мандићевим случајем.
Устаје времешни, сиједи Здравко и братски грли осијеђелог Андрију, последњег на листи коју је предводио. Свјетла се гасе – The End.
Филип Драговић
